Благодатни огањ из Светог града Јерусалима у Београду

 

СВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА, СВЕШТЕНСТВУ И ВЕРНИЦИМА
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ОТАЧАСТВУ, РЕГИОНУ И РАСЕЈАЊУ

Високопреосвећени и Преосвећени, Високопреподобни, Високопречасни,
Возљубљена браћо и сестре у Васкрслом Спаситељу нашем Господу Исусу Христу,

Част Нам је да вас братољубиво обавестимо о другом по реду свечаном преносу Благодатног огња из Светог града Јерусалима у Београд, који ће из Свете Земље у нашу Отаџбину Србију, ако Бог да – доспети на Велику суботу, 30. априла 2016. године Господње, уочи Светлог празника Васкрсења Господа Исуса Христа.

Ради вашег знања и даљег сходног поступања, наводимо неколико значајних детаља:

Званична делегација Српске Православне Цркве на челу са Његовим Преосвештенством Епископом славонским г. Јованом и званични представници Државе Србије – отпутоваће на Велики петак у Јерусалим, да би наредног дана узели молитвеног учешћа у дочеку силаска Благодатног огња, који се чудесно појављује сваке године уочи Васкрса, приликом молитве Његове Светости Патријарха јерусалимског и све Палестине г. Теофила, у цркви Христовог Васкрсења.

Благодатни огањ биће истог дана, на Велику суботу, пренет из Тел Авива на Аеродром „Никола Тесла“ у вечерњим часовима, а одатле, касније уз свечану пратњу – до храма Светог Саве на Врачару.

Дочек Благодатног огња биће организован испред храма Светог Саве у 22:30 часова. Благоверном народу ћемо тада свечано предати Благодатни огањ, започети Васкршње јутрење, а тачно у поноћ, следи света Васкршња Литургија којом ћемо лично началствовати.

Прошлогодишњи дочек Благодатног огња представљао је јединствен догађај ванредне лепоте и изузетног значаја, пропраћен од стране небројеног мноштва благочестивих верника наше Цркве.

Благодарећи Господу Богу на овом изузетном дару који се нама Православнима даје као сведочанство Христовог Светлог и Славног Васкрсења, изражавамо Нашу искрену жељу да се широм Епархија Српске Православне Цркве, манастира и парохија, Благодатни огањ пренесе и раздели – да би душевне силе окрепили, веру загрејали, а да би душе, срца и домови благоверних и благочестивих Срба Светосаваца били обасјани нетварном и незалазном Светлошћу Васкрсења.

С благословом,

ПАТРИЈАРХ СРПСКИ
ИРИНЕЈ

Извор СПЦ 

ВЕЛИКИ ПОНЕДЕЉАК – страсна седмица

 

 

Задња седмица Великог поста се зове Страсна Седмица или Недеља страдања (Господњих).
Прва 3 дана ове седмице – понедељак, уторак и среда, посвећени су догађајима из живота Спаситеља Исуса Христа, тачније најважнијим проповедима, пре него што је ступио на страдање због исплате наших грехова.
Последња 3 дана посвећена су следећим догађајима;
- четвртак – Јудиној издаји,
- петак – осуди, распећу на крст и смрти,
- субота – погребу, Христовом силаску у ад ради ослобађања душа раније умрлих праведника и првој најавви васкрсења.
ВЕЛИКИ ПОНЕДЕЉАК Страсне или Страдалне Седмице, посвећен је последњим догађајима из земаљског живота Господа нашег Исуса Христа, који је предсказан у животу страдалног Јосифа, сина старозаветног патријарха Јакова.
Попут Јосифа, кога су браћа из зависти бацила у јаму, а затим га продала да би он касније владао Египтом и наш Спаситељ је предат у руке грешника, осуђен, разапет и сахрањен, а после Свога Васкрсења влада светом.
Поред успомене на Јосифа, старозаветног страдалника, служба овога дана посвећена је и проклетству смокве, која је слика јеврејске синагоге, која је Спаситеља предала на смрт.

ПОУКА

”Јер Њега (Исуса), који није знао греха, (Бог Отац) учини грехом нас ради, да ми постанемо као правда Божија у Њему.” (2. посланица Коринћанима 5, 21)
Пријатељи, ово је величанствена размена. Бог узима сво ђубре из ваших живота, све ваше егоцентичне јадности, сву вашу мржњу, злобу, љубоморе, зависти и оговарања, све непристојне и зле мисли, дела и речи које сте икада имали, учинили и изговорили, преузима их на себе и плаћа их својом жтрвом на крсту, тако да не морате платити казну за сва та лоша дела.
Христово савршенство прекрива сва наша зла дела, тако да слободно можемо ући на савршено Божије место, које се зове Царство Небеско.
Каква величанствена погодба за људски род! То се зове Милост Божија, а ово је једини начин на који се може ући у Небеско Царство – прихватањем Божијег поклона милости кроз Његовог Сина Исуса Христа.

”Јер сте благодаћу спасени кроз веру (у Христа Исуса); и то није од вас, већ је ДАР БОЖИЈИ.” (Ефесцима 2, 8)

Parohija Svetе Trojicе, Roterdam

 

 

Uz ikonu i kandilo: šta sve treba da imate u pravoslavnom domu

Čirak i sveća treba da stoje na počasnom mestu u kući, a pale se uvek pred molitvu... pročitajte šta još treba da ima svaki pravoslavni dom!

Foto: Profimedia

Najbitnije obeležje jednog hrišćanskog i pravoslavnog doma, pre svega, jeste da je dom osvećen. Pored toga, hrišćanski dom treba da ima: ikonu, kandilo, čirak i sveću, slovo, kadionicu, bosiljak i tamjan, Sveto pismo i Molitvenik.

Osvećenje doma: Kada se jedna kuća ili stan sagradi, okreči, ulepša, i kada se nameste stvari, i kada u njemu porodica započne život, potrebno je izvršiti osvećenje doma. To osvećenje vrši nadležni sveštenik. Osvećenje se vrši na sledeći način:
Pozove se nadležni sveštenik, u nekim krajevima se poziva obavezno i kum. Na stolu u najsvečanijoj prostoriji gde su ikone, postavi se sto pokriven stolnjakom, a na stolu - sveća, kadionica, tamjan, činija sa vodom za osvećenje, bosiljak, jedna posuda sa malo brašna, jedna čaša ulja (zejtina), četiri male svećice koje se na osvećenju pale i lepe na zidove stana i jedan mali štapić, na vrhu obavijen vatom, za pomazivanje zidova osvećenim uljem. Osvećenje se vrši obično pre podne, ali može u svako doba dana. Pošto je ovaj čin spojen sa svečanim ručkom, treba ga obavljati u mrsne dane, ili ako se osvećenje obavlja u postu, obavezno spremati posnu hranu.

U molitvama na osvećenju, sveštenik se moli za napredak doma, za zdravlje i sreću ukućana, naročito dece, za slogu, za ljubav, razumevanje među ukućanima i za svako dobro koje hrišćani mole od Boga.

Ikona: Svaki hrišćanski dom treba da ima ikonu svoje krsne slave. Ikona se postavlja u najsvečanijoj prostoriji, Trpezariji ili dnevnoj sobi i to uvek na istočnom zidu. Pored ikone krsne slave, poželjno je da u kući stoji ikona Hrista Spasitelja i ikona Majke Božije, a može i ikona nekog drugog svetitelja koji se u tom domu posebno poštuje - ikona Svetog Save, ikona preslave i slično. Na zidu na kome je ikona ne mogu stajati neke druge slike, gobleni, posteri i sl.
Pravoslavna crkva ima svoje pravilo u ikonografiji. Najviše je zastupljen vizantijski stil u slikanju ikone, a može biti i realizam, ali samo ako to rade pravi umetnici i slikari. Nažalost, ikone se kod nas prodaju po pijacama i vašarima, pa je i tu zavladao neviđeni kič i neukus, pa likovi na takvim ikonama više liče na karikature nego na svetitelje. Zato je preporučljivo ikone kupovati u crkvama i crkvenim prodavnicama.
Kada se ikona kupi, nosi se svešteniku na osvećenje. Negde se praktikuje da ikona stoji u crkvi nekoliko nedelja. Tek osvećena ikona se postavlja u hrišćanski dom. Dobro je da pred ikonom stoji manji stočić na kome bi stajale sve gore pomenute stvari i predmeti. Ispred ikone se obavljaju svi hrišćanski obredi i molitve u kući.

Kandilo: Kandilo se postavlja ispred ikone. Pali se uoči, i na dan svakoga praznika i svake nedelje, a može goreti neprestano. Kandilo obično pali i održava domaćica. U kandilu gori čisto suncokretovo ulje, na čiju se površinu stavlja specijalni žižak za kandilo.
Kandilo i plamen na njemu simvolizuju svetlost nauke Hristove i svetlost života svetitelja pred kojim se kandilo pali. Istovremeno podseća, sve u kući da i oni treba da žive svetlim i čistim životom. Oni koji imaju u kući kandilo znaju kakvu neponovljivu duhovnu atmosferu uoči praznika i nedelje stvara drhtavi plamičak kandila. Naročito se to urezuje u detinju dušu, i ostaje kao najdraža uspomena iz detinjstva do kraja života. Ta atmosfera je nepresušna inspiracija svim umetničkim i pesničkim dušama i mnoga velika dela su stvorena inspirisana tom drhtavom i nezaboravnom svetlošću i igrom senki domaćeg kandila.

Čirak i sveća: Bez sveće se ne može izvršiti ni jedan obred, ni molitva u kući. Čirak i sveća stoje na počasnom mestu u kući i pale se uvek pred molitvu. Domaćin pali sveću na sledeći način: Najpre se prekrsti, pomene Boga i svoju krcnu slavu, celiva sveću i pali je po mogućstvu šibicom. Sveća za slavu se gasi pomoću vina, a manja sveća duvanjem, ili se vlažnim palcem i kažiprstom stisne plamen i fitilj koji gori. Plamen sveće ima istu simvoliku kao i kandilo.
Slovo, anafornik, prosfornim: To je drveni pečat koji se utiskuje u slavski kolač. Slovo se, isto kao ikona, nosi u crkvu na osvećenje. Na pečatu su urezana slova: IS HS NI KA što znači - Isus Hristos pobeđuje.

Bosiljak: je aromatična biljka, prijatnog mirisa, koja se gaji u baštama i cvećnjacima. Bosiljak se nabere složi u buket (kitu) uveže se u struku i osuši. Takav se čuva preko cele godine i iznosi se kada sveštenik sveti vodicu da njime kropi ukućane. Bosiljak i njegov prijatni miris simvolizuju blagodat Duha Svetoga.

Kadionica, žar, tamjan: Kadionica u domu je obično ručna, napravljena od zemlje ili metala, i ima raznih oblika koji su u skladu sa hrišćanskim duhom. U kadionicu se stavlja žar od drveta (od uglja ima neprijatan miris) i na žar se stavlja tamjan koji širi prijatan i blagouhan miris. Pošto u gradovima često nema žara, potrebno je nabaviti specijalni briket u kolutićima koji zamenjuje žar i vrlo je praktičan.
Kadionica i žar u njoj, simvolizuju našu žarku ljubav prema veri i toplotu naše hrišćanske duše. Miris tamjana simvolizuje blagodat Svetoga Duha.
Kadionica se upotrebljava prilikom svake molitve. Domaćin kadi, držeći u desnoj ruci kadionicu i njome čini znak krsta. Kadi se prvo stariji pa mlađi. Kadionica se takođe drži na svečanom mestu u kući.

Sveto pismo: Biblija Ne može se u hrišćanskom svetu zamisliti dom bez Svetog pisma. Na hrišćanskom Zapadu u svakoj hotelskoj sobi, kraj uzglavlja, ima Sveto pismo, koje stoji gostu na raspolaganju da može da pročita jedan odeljak iz ove svete knjige i da se tako duhovno okrepi. Nažalost, kod nas Sveto pismo, nije baš česta knjiga u domovima. Zato treba nastojati da svaki dom ima ovu knjigu. Na tome, naravno, treba najviše da rade sveštenici i crkva. Naročito zbog naše dece, omladine i budućnosti ovog naroda. Ne može se razumeti istorija, filosofija, umetnost, književnost, muzika, jednom rečju sveukupna civilizacija, bez Biblije. Biblija ili Sveto pismo (to su nazivi za istu knjigu), ima ne samo kulturni, već, pre svega, duhovni, molitveni, religiozni i vaspitni karakter. Da bi mlad čovek lakše ušao u čudesni svet Biblije, naša crkva je štampala knjigu "Ilustrovana Biblija za mlade", sa kojom se duh Svetog pisma lako razumeva i brzo shvata. Zato je dobro, da ovu knjigu ima svaka srpska kuća, prvenstveno zbog dece i omladine. Inače, Sveto pismo je najsvetija, najvrednija, najstarija i najrasprostranjenija knjiga u istoriji sveta, štampana i danas se štampa u milionskim tiražima širom naše planete.

Molitvenik: Molitvenik je obično manja džepna knjižica, u kojoj su štampane molitve za razne prilike, potrebe, i vreme u životu jednog hrišćanina. Poželjno bi bilo da tu knjižicu ima svaka kuća. Molitvenik stoji pred ikonom. Kada se obavlja kućna molitva, iz molitvenika se čitaju molitve. Čita ih domaćin, a može i neko od mlađih ukućana sa prijatnim i umilnim glasom. Dok se molitve čitaju ostali stoje, pažljivo slušaju i mole se u sebi. Važnije molitve kao što su: Oče naš, Bogorodice Djevo, Presvjataja Trojice, Simvol vere, Carju nebesnij - svaki hrišćanin treba da nauči napamet, i da ih izgovara i izvan svoga doma.

Izvor: Svetosavlje 

Lisa. rs

ЈАРИЛО

 

23. лажитраве (априла) слави се Јарилов дан. Ово је један од битнијих родноверних празника. Јарилов и Мокошин дан су „главе од године“ јер деле годину на два једнака дела.

У јужнословенској митологији Јарило је представљен као младић изузетне лепоте који, обучен у бело, јаше белог коња. Јарило је симбол пролећног бујања природе, рађања, раста и плодности уопште. Симбол је људског сазревања и буђења сексуалне моћи. Пре примања хришћанства, у пролеће или почетком лета, у свим словенским земљама одржаване су разне народне светковине у част бога Јарила. Певане су песме које су најављивале Јарилов повратак из далеке земље преко мора, повратак пролећа, плодности и успешну жетву која ће доћи:

„Ишао је Јарило по целом свету,
пољу жито родио,
људима децу плодио.
Где он ногом,
ту жито гомилом,
куд он погледа,
ту клас процвета“
Белоруска народна песма

Сведочанства из источнословенских земаља говоре нам о забавама с песмама и игром у част Јарила. Око ватра које су гореле на узвишењима окупљени су понекад славили и целу ноћ. Често се запажа да су те забаве, понегде зване „јарилкама“ имале „разуздан карактер". Еротски аспект култа Јарила пројављује се у обичају забележеном у неким руским местима, где се његова лутка сахрањује. Обично се то радило на брежуљку, на посебном месту, званом „Јарилова ћела“. Постоје сведочанства да су понегде правили фигуре Јарила и Јарилихе од глине, које су окупљени затим разбијали и бацали у воду уз речи: „Он, Ярила, любовь очень одобрял“ („Он, Јарило, љубав је врло одобравао“).

Запамћено је много различитих обичаја и веровања везаних за слављење Јарила. Доласком хришћанства функције бога Јарила делимично преузима св. Ђорђе (Георгије). Наши народни обичаји везани за Ђурђевдан немају много тога заједничког са хришћанством. У њима видимо трагове старог култа плодности и некадашњег обележавања Јариловог празника. На овим светковинама често су прављене лутке Јарила. Кићене су венцима од зеленог грања и пољског цвећа, па су спуштане у реку у нади да ће се тако обезбедити успешна и плодна година. У исто време и људи су се купали у рекама и језерима. И ово купање имало је обредни карактер. После купања китили су се врбиним гранчицама и копривом па би тако окићени одлазили кућама.
Слично је и у словенским земама у окружењу. У северној Хрватској и јужној Словенији, у време празника светог Ђорђа, одржавани су фестивали по имену Јурјево, Зелени Јурај или Зелени Јуриј.

Јарила су посебно поштовали сточари. Јарилов празник био је први дан када почиње да се пије овчије млеко и једе јагњеће месо. Једење јагњећег меса на Јарилов дан имало је обредни карактер и вероватно је, још од старих времена, представљало жртву овом божанству. Сточари, као и чобани, имали су посебне обреде којима су обезбеђивали здравље својих животиња као и већи плодност. Један од обичаја је и закоповање јајета у мравињак - да би стока била плоднија и да би се множила као мрави. Уз јаје закопаван је и грумен соли. То се радило вече пред празник. Сутра ујутру, на дан празника, иде се поново до места где је закопано јаје:

„Кад буде пред вече, узима се онај крупац соли, што је ноћио у мравињаку, па се истуца, а тако се исто и они венци, што су били на првој и последњој овци ситно исецкају, ту се још дода и оно парче краваја, што је ношено на Биљани петак у планину, па се све то са трицама измеша и тиме накрме овце и јагањци.“
Саватије М.Грбић „Српски народни обичаји среза бољевачког“

Занимљиво је и „откључавање земље“ коју врши Јарило да би почела да рађа и била плоднија. Ово откључавање најчешће налазимо код источнословенских народа:

„Подај Јарилу кључеве и катанце,
откључаће красно пролеће,
красно пролеће,
топло лето,
топло лето,
зрело жито.“
Белоруска народна песма

Осим бога плодности Јарило је имао и ратнички карактер. Корен „јар“ у његовом имену означава ватру, жестину и гнев. Јарило се данас повезује са балтичко-словенским богом Јаровитом (Геровитом), али и са Рујевитом (Руђевидом). Код прибалтичких Словена Јаровит је био ратничко божанство. Имао је светилиште у граду Волгасту. Његов атрибут - штит са златним плочама, налазио се на зиду светилишта. Штит се није смео скидати са тог места осим у случају рата када је ношен испред војске. Атрибут Јаровита било је и копље. На каменој плочи нађеној у Волгасту представљена је људска фигура поред које се налази велико копље. Претпоствља се да је фигура представа божанства.

Осим сличности у имену Јарила и Јаровита видимо сличност и у њиховим деловању. Према запису хроничара Херборда, жрец из Јариловог светилишта изговарао је речи:
„Ја сам онај који одевам и поља травом и шуме лишћем; плод поља и дрвећа; пород стоке и све шта год служи потребама људи, у мојој су власти“.

Јарило, као ратничко божанство, није остао запамћен само на Балтику, него и код нас. У народним епским песмама Ђурђевдан (накад Јарилов дан) је период који означава почетак војних похода и ратова. О ратничком карактеру овог божанства сведоче и народне песме из 19. века:
Ој, Јарило, божило!
Наш престрашни (х)рабрило!
Војска ти се готови
у грмове, лугове,
у грмове, лугове,
у Драшкове ограње!
Силна војска велика,
обучена црвено,
обучена црвено,
светлу боју Јарила.
Опасана зелено,
тврдом ветком дубовом,
тврдом граном и светом,
да побједи душмана.
Огрнута плаветно,
да му буде стасито,
тврдо, јако, стасито,
свето, красно и стално.
Пригрнуто, пребело,
да му буде невино.

Празник се некада обележавао читавог дана, а посебно занимљиво било је вече када су прескакане ватре, паљене лиле и прављена бука дувањем у разне народне иструменте. О овоме пише Милош Милојевић у књизи „Песме и обичаји укупног народа српског“. У опису народног обичаја добијамо, можда, још једну потврду о ратничком карактеру Јарила:
„Докле оваква чудновата галадба, шум, ларма, гунгула, громила итд. иде и ваља се, дотле у кући кућна старешина, која је остала сама од мушкиња код куће, вади сво оружје и чисти, а бело оштри. Често су Турци увече и на Ђурђевдан нападали на куће и отимали оружје од Срба, јер су знали да се тада сво, па и оно сакривено, износи“.

23.4. Јарилов дан славе следеће родноверне заједнице: „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Об`єднання Рідновірів України“, „Велесов круг“, „Союз славянских общин славянской родной веры“, Удруга „Перунова светиња“ и др.

Слава Јарилу!!!

Аутор текста УРС "Старославци"
Више о Јарилу и словенским боговима можете прочитати у посебном издању часописа "Слава!"
https://www.facebook.com/casopis.slava/photos/a.257933174358830.1073741827.256020024550145/606304989521645/?type=3&theater

Boginja Lada

Lada, boginja leta 

ZLATNA KOSA 
I OČI BOJE LJUBIČICE

Ladi su pripadali sunce, topla noć i kiša. Njene životinje su bile petao, jelen, mrav, a biljke trešnja, lipa, maslačak i božur. Devojke su joj se molile za lepotu, muškarci je prizivali u vreme ljubavnih patnji. Bila je naslednica Vesne, što Vesna učini cvetim, Lada plodnim. Na kipovima prestavljana je kao lepa, stasita žena, prekrivena zrelim plodovima voća, sa suncem na grudima

Lada je boginja lepote, plodnosti i leta. Njeni dani su bili od 25. maja do 25. juna. Po njima se vidi da je Vesnina naslednica, od koje je preuzela probuđenu prirodu, da bi nad njom bila i omogućila joj razvoj do punih plodova. Lada je nastavljala sve ono što je Vesna započela - pa će celog leta lepotom biti ukrašena naselja, livade, šume, planine i nebo. Zato je i nazvana boginjom lepote i ljudi su je zbog toga najviše obožavali, moleći je da i njih učini lepim i zgodnim. Njoj su posvećivani česti i raznovrsni karnevali. U njenu čast se mladež okupljala u kućama ili na izletima u prirodi, najradije u vreme koje u hrišćanstvu obeležavaju ivanjdanske igre. U oba slučaja su igrana kola i pevane pesme Ladi, s refrenima: "O Lado", ili "O LJeljo". To su izvodile slovenske rusalke i ovi su obredi bili tako omiljeni da su se zadržali stotinama godina u vreme hrišćan-stva. Zabeleženo je da su se ruski sveštenici žalili da ovu pagansku pojavu ne mogu da suzbiju, jer je mladež, dolazeći u hrišćanske hramove, iznenada započinjala igre posvećene Ladi. Zbog toga je Pravoslavna crkva malo izmenila karakter ovih običaja, pa se danas na hrišćanske praznike pojavljuju, umesto rusalki, kraljice. Ladin obred je bilo i momačko pletenje venaca, koji su se, na izletima, stavljali devojkama na glavu, a kasnije su ih momci preuzimali, nosili kući i kačili iznad kućnih vrata ili na zidove u svojim sobama. Manje vence su mladići stavljali oko vrata kipovima svojih bogova, koje su držali u kućama. U čast boginje Lade, Sloveni su uzimali poslednji otkos žita, čineći od njega mali stožer, vezali su ga crvenim kanapom i prskali krvlju pevca. Pored ovog, činjen je i stožer od trešnjevog drveta, sa izrezbarenim likovima bogova, na koje su stavljani venčići. Stožeri su bili posvećeni kultu Sunca i imali su svrhu da podstaknu rast bilja pod njegovim zracima, ali i da izmole dovoljno kiše za žednu zemlju. Oko stožera su devojke pevale: "Oj, ubave mlade mome, Lado, Lado". Momci i devojke su u kolu bili okićeni i prolazili su ispod venaca, koje su za tu priliku držali, u obliku slavoluka, drugi mladići i devojke. Mnogobrojni su obredi posvećeni boginji Ladi, mada svi nisu ni zapisani ni zapamćeni. Jedan od njih sastojao se u tome što su ga upražnjavale devojke, bez prisustva muškaraca. One su nage uzimale deo od pribora za tkanje - vratilo, dodavale mu konjsku drvenu glavu, simulirale jahanje i palile su brezove kore, nataknute na duge motke. Ove motke (lile) podizane su visoko iznad glave osobe koja je bila odabrana da zameni boginju Ladu. Ona je u ruci držala jabuku petrovaču i ivanjsko cveće.

Vatra, kojoj su Sloveni pridavali čudesne moći, bila je obavezna i u obredima posvećenim boginji Ladi. I u ovom slučaju je omladina preskakala vatru i oko nje igrala i pevala.

Lada, kao i Vesna, bila je obožavana zbog svoje duhovne i telesne lepote. Predstavljana je kao najlepša slovenska žena - bele puti, zlataste kose i s krupnim očima, boje ljubičice. Usne su joj bile sočne - gornja boja jagode, a donja maline. Telo joj je bilo stasito a koža mirisna. Ona je bila zanosna i privlačna, pa su je Sloveni prizivali prilikom sklapanja brakova ili u vreme ljubavnih patnji. Tad su joj pevali, uz ponavljanje refrena: "Didi Lado". Kao i Vesna i Lada ima odlike i sudbinu zemaljskih žena, pa su ostali tragovi da su njeni dragani bili bog Gerovit - vitez i ratnik i drugi moćni sloven-ski bog na konju jarosni (ljutu) Jarilo.

Česi i danas Ladu zovu Pana - gospođa. Rusi su svom najomiljenijem vozilu dali ime Lada. To nije čudno, jer je Lada ostala u slovenskoj folkloristici prisutnija od drugih božanstava. Njeni znaci su česti motivi u vezovima i ručnim radovima slovenskih žena, tako da je lako, preko njih, odgonetnuti davnašnje funkcije boginje Lade.

Od prirodnih pojava, Ladi su pripadali Sunce, topla noć i kiša, a od predmeta spomenuti venci i stožer. Njeni su: petao, jelen, orao i mrav, a od biljaka: trešnja, lipa, maslačak i božur. Od duhovnih pojava, Lada je gospodar Poljevika. Kultna mesta su joj u poljima, a obredi su: žrtvovanja, kresnice i rusalke.

Kip boginje Lade prikazuje, kako je navedeno, stasitu i lepu ženu, a tako su i Grci zamišljali svoju boginju Afroditu. Na Ladinim prsima su razvijene dojke, znak plodnosti i ugravirano Sunce, bez kojeg ne bi bilo te plodnosti. Ostali delovi kipa pokriveni su slikama voćnih plodova, živih bića i znacima plodnosti, prisutnim na današnjim vezovima i ručnim radovima. Funkcije boginje Lade u hrišćanstvu pokrivaju: Arhanđeli Mihailo, Gavrilo i Rafael a delimično sveci: Đorđe i Petar.

Ladi su pripadali sunce, topla noć i kiša. Njene životinje su bile petao, jelen, mrav, a biljke trešnja, lipa, maslačak i božur. Devojke su joj se molile za lepotu, muškarci je pri-zivali u vreme ljubavnih patnji. Bila je naslednica Vesne, što Vesna učini cvetnim, Lada plodnim. Na kipovima predstavljana je kao lepa, stasita žena, prekrivena zrelim plodovima voća, sa suncem na grudima.

 

Tekst u celosti preuzet sa bloga Nebeski prsten

Kako trebamo slaviti naše rođendane?

 

 

 

 

Dobro je biti zahvalan za ono što imate u životu i ono što ste postigli . Ali otvorite oči za veću sliku. Ako smo ceniti plodove života, prvo moramo ceniti stablo koje donosi plod : sami svoj rodjendan. .Rođenje je tvoj početak. To je prozor za priliku života, priliku da ispunite svoju jedinstvenu misiju.

 

 Dakle rođendan je važan trenutak, to je puno više od prigode za primanje darova. To je prilika da se prisetimo na dan kad se veliki događaj dogodio, treba  slaviti i zahvaljivati ​​i na razmišljanju o tome koliko dobro smo ispuniti naše pozive .Jer samo vreme je  poput spirale , nešto posebno se događa na Tvoj ​​rođendan svake godine, :ista energija koja je uložena od Boga u vas pri rođenju je prisutna još jednom

 

.Naša je  dužnost da budemo osjetljivi na tu snagu. Kako ćemo to učiniti ? Navodeći da je život vođen Božjom voljom, te koristeći sposobnosti i resurse koje su se rodili i usavršiti sebe i društvo, da bi ste bili svet dobra i svetost svom domu.

 

 Rođendan je vreme za slavlje, rođenje  je sama radost života . To je takođe prigoda da preispitate svoj ​​život :

 

 Kako je velika razlika između onoga što sam postigao i što ja još mogu ostvariti? Jesam li trošio svoje vreme ispravno ili sam  uključen u stvari koje će me odvratiti od mog visokog poziva? Kako mogu ojačati nit koja povezuje  moj vanjski život i moj unutarnji život ?

 Rođendan je takođe prilika da mogu naučiti koncept ponovnog rađanja. Želite li se prisetiti svog rođenja,  to je prilika podsetiti se na novi početak. Bez obzira na to kako su stvari išle juče, odnosno lani, uvek ćemo imati kapacitete za ponovni pokušaj.

 Tvoj rođendan je prilika za regeneraciju - ne samo materijalno, već i duhovno .Na svoj ​​rođendan,  najlepša  i najvažnija su druženja s obitelji i prijateljima i radite nešto smisleno zajedno .Ne postoji bolji način za proslavu rođendana od počiniti poseban čin dobrote. To je jednostavno dovoljno  reći da su zahvalni, to je daleko bolje pokazati na taj lep način , nešto što nije učinjeno pre . Ne zato što je neko ne prisiljava. Ne zato što je neko to sugerira. Već samo zato što vaš unutarnji sjaj , vaša duša , želi izraziti svoju zahvalnost što se rodila i živi . 

Takav čin dobrote daje Bogu veliko zadovoljstvo , jer vidi da ste dete u koje je uloženo, posebno dete koje  je želelo biti rođeno na određeni dan,

Svaki Vaš rođendan je vaš Novi  početak uz istinsko slavlje životu!

 

 

ЈАРИЛО

ЈАРИЛО

23. лажитрава/април

Максим Кулешов

   23. лажитраве (априла) слави се Јарилов дан. Ово је један од битнијих родноверних празника. Јарилов и Мокошин дан су „главе од године“ јер деле годину на два једнака дела. 

   Тешко је тачно дефинисати изглед и особине бога Јарила. Јарило се данас повезује са балтичко-словенским богом Рујевитом (Руђевидом), али и са Јаровитом (Геровитом). Геровит је био ратничко божанство, као и већина богова балтичко-словенског пантеона. У његовом светилишту налазио се огроман штит прекривен златним листићима. Атрибут Геровита било је и копље. На каменој плочи нађеној у Волгасту представљена је људска фигура поред које се налази велико копље. Геровит би могао имати и седам глава, као Рујевит, и могле би му, као и Рујевиту, приписати функције бога рата, срџбе, јарости, љутње. Међутим, он је истовремено и бог пролећа, лета и плодности.

   Корен „јар“ у Јариловом имену означава ватру, жестину и гнев. У граду Кореници на острву Рујан постојало је светилиште овог божанства, у коме се налазио огроман кип. Дански хроничар Саксо Граматик бележи:
   „Он је стајао у једном светилишту застртом двема црвеним завесама. То беше идол са седам глава, у десној руци држаше мач, а седам других мачева висе му о појасу. Струк му је дебљи но у човека. Био је толико висок, да му је владика Абсалон, дижући се на прсте, једва могао дотаћи браду својом секирицом коју обично уза се носаше.“ 

   Седмоглави кип овог божанства показује да је Јарило соларно божанство повезано са седам летњих месеци, који на пролеће почињу лажитравом (априлом), а завршавају се на јесен шумопадом (октобром). Одмах поред Јариловог (Рујевитовог) светилишта налазило се Поревитово. Поревитов кип имао је пет глава које би могле да симболизују пет зимских месеци. Ово значи да је Поревит био хтонско божанство, насупрот Јарилу. Јарилов дан некад је обележаван управо у пролеће у месецу лажитрави. Нетачност јулијанског календара и везивање Јарила за светог Ђорђа (Ђурђевдан) померају овај празник у месец цветањ (мај).

   У јужнословенској митологији Јарило је представљен као младић изузетне лепоте који, обучен у бело, јаше белог коња. Јарилови дани су у пролеће, и они су у нашим крајевима симбол пролећног буђења природе, лета и плодности уопште. Међутим, постоји веровање да ратнички карактер Јарила није остао запамћен само на Балтику, него и код нас. О томе сведоче народне песме из 19. века: 

 

„ Ој, Јарило, божило!

Наш престрашни (х)рабрило!

Војска ти се готови

у грмове, лугове,

у грмове, лугове,

у Драшкове ограње!

Силна војска велика,

обучена црвено,

обучена црвено,

светлу боју Јарила.

Опасана зелено,

тврдом ветком дубовом,

тврдом граном и светом,

да побједи душмана.

Огрнута плаветно,

да му буде стасито,

тврдо, јако, стасито,

свето, красно и стално.

Пригрнуто, пребело,

да му буде невино“.

   У пролеће или почетком лета у многим словенским земљама чак до 19. века одржаване су разне народне светковине у част бога Јарила. Певане су песме које су најављивале Јарилов повратак из далеке земље преко мора, повратак пролећа, плодности и успешну жетву која ће доћи. Прављене су лутке од сламе које су представљале Јарила и кићене венцима од зеленог грања и пољског цвећа. Запамћено је много различитих обичаја и веровања везаних за Јарилов дан. Венцима од зелених гранчица набраних вече пред празник кићени су врата и прозори на кућама и остајали су до следеће године. Велику важност има купање у реци пре изласка сунца као и спуштање лутке Јарила у реку у нади да ће обезбедити плодну и успешну годину. Сматра се да на овај дан делују разне зле силе, па су паљене велике ватре да би се отерало зло, а у исте сврхе правиле су се и велике бразде кружног облика око имања.

   Наши народни обичаји везани за Ђурђевдан немају много тога заједничког за хришћанством, већ у њима видимо трагове некадашњег обележавања Јариловог празника. Вече пре Јариловдана изводе се разна девојачка гатања, о томе пише Саватије М.Грбић у књизи „Српски народни обичаји среза бољевачког“:
   „Чим сунце зађе, девојке узимају свака по једну зелену каленицу, напуне је водом, па у воду спусте: једно црвено јаје, прстен, огледало, огрлицу, здравац, омиљен, или друго које цвеће, па то оставе да у градини, испод руже, преноћи. Кад то остављају нарочито пазе, да ко не види, а нарочито момци, јер они знају, да то девојке раде, па ноћу иду и траже, да им то украду. Девојке преко ноћи обилазе и чувају да ко то не украде, а нарочито то пазе мајке девојачке. Кад буде у јутру, пре сунца, девојке узму ону воду из каленице и умију се њоме или је помешају са другом водом па се окупају. Девојке то раде да би их волели момци.“
   Ујутру настављају са гатањима и „магијским“ радњама:
   „Девојке овога јутра, док још сунце није изгрејало, иду те обирају росу. То се ради овако: Изађу у поље где је посејано жито, па марамом купе росу. Кад се марама добро окваси од росе, оне је исцеде у један чанак, и тако је даље купе и цеде док не накупе нешто росе. Кад је свака девојка у свој чанак накупила колико толико росе, враћају се кући, па том росом замесе од пшеничног брашна један мали округли и на средини шупљи колачић, па кроз њега погледају прво у сунце, па у онога момка, кога воле. То чине да би момци, које погледају, за њима лудовали и да би их узели за жене. Девојке тај колач увек носе са собом.“

   Рано ујутру на Јарилов дан, негде чак и пре него што сване, људи су одлазили на реке и језера и купали се. После купања китили су се врбиним гранчицама и копривом па би тако окићени одлазили кућама. На овај дан се први пут користе биљке убране на Биљни петак, о коме је већ било речи. Вече пре празника у посуду са водом потапа се разно пролећно цвеће (здравац, дрен, грабеж...) и оставља се да одстоји испод ружиног грма. Сутрадан, рано ујутру, водом се умивају укућани да би били здрави, деца, да би била јака као дрен, а девојке да би се момци грабили око њих. Ово је први дан када почиње да се пије овчије млеко и једе јагњеће месо. 

   Јарилов дан био је познат као празник сточара. Сточари, као и чобани, имали су посебне обреде којима су обезбеђивали здравље својих животиња као и већи плодност. Један од обичаја је и закоповање јајета у мравињак - да би се стока патила (множила) као мрави. Уз јаје закопаван је и грумен соли. То се радило вече пре празника. Сутра ујутру, на дан празника, иде се поново до места где је закопано јаје са сољу:
„Кад буде пред вече, узима се онај крупац соли, што је ночио у мравињаку, па се истуца, а тако се исто и они венци, што су били на првој и последњој овци ситно исецкају, ту се још дода и оно парче краваја, што је ношено на Биљани петак у планину, па се све то са трицама измеша и тиме накрме овце и јагањци.“

   Веома је битно и једење јагњећег меса на Јарилов дан, које је имало обредни карактер и вероватно је, још од старих времена, представљало жртву Јарилу:
„...сваки, па и најсиромашнији, коље јагње, које се на ражњу пече. Тога дана руча сва чељад заједнички, било онде где је вршен промуз, било код куће. За време ручка прво се пререже летургија, па се затим изломи онај колач, што је био на ведрици и поједе се. Кад се сврши ручак кости се од јагњета покупе и закопају у мравињак, да би се овце патиле (множиле) као мрави.“
Саватије М.Грбић „Српски народни обичаји среза бољевачког“

   Празник се некада обележавао читавог дана, а посебно занимљиво било је вече када су прескакане ватре, паљене лиле, а млади дували у „дудуке“ и обилазили село. О овоме пише Милош Милојевић у књизи „Песме и обичаји укупног народа српског“:
„Када сви задувају у дудуке, подигне се такав урлек, писак, врисак, мумлање и бог те зна каквих ту гласова нема, једном речју урнебес такав да је страх божији то слушати. Све каламуре вашке, кучићи, пси, чпире, рундови, вижле итд. па чак и лисице и вуци и друга зверад по селу и ван овога заурлају; кокоши се разбуде и стане јих какот, гуске шиште итд. Да се не може преставити себи та безлаборност и смеса разних гласова. Овако дувајући обиђу девет пута око села, а негде се разделе па обилазе око једног сокака, а негде сви заједно око села, и ако могу трипут мало даље од села које рачунају као да су обишли цео атар тог свог села.“ 

   У наставку текста добијамо, можда, још једну потврду о ратничком карактеру Јарила: 
   „Докле оваква чудновата галадба, шум, ларма, гунгула, громила итд. иде и ваља се, дотле у кући кућна старешина, која је остала сама од мушкиња код куће, вади сво оружје и чисти, а бело оштри. Често су Турци увече и на Ђурђевдан нападали на куће и отимали оружје од Срба, јер су знали да се тада сво, па и оно сакривено, износи“. 

   Позната су и гатања о времену на Јарилов дан:
ако је време облачно - доста ће падати град у току године; ако је ведро - биће кишна и родна година; ако пада киша - биће гладна година;

23.4. Јарилов дан славе следеће родноверне заједнице: 
„Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Об`єднання Рідновірів України“, „Велесов круг“, „Союз славянских общин славянской родной веры“, "Savez hrvatskih rodnovjeraca“ и др. 
„Старославци“ ће такође ове године прославити Јарилов дан.

Слава Јарилу!

 Текст у целости преузет са сајта http://staroslavci.blogspot.rs/