Свети Сава

Из књиге "Живот Св. Саве" владике Николаја Велимировића -

  Немања и његова супруга Ана имали су два сина и неколико кћери. Онда су престали да добијају децу дуго времена, иако су желели да их још имају. Почели су да се усрдно моле Богу да их обрадује и трећим сином. И Господ Бог, по величини своје доброте, подари им мушко чедо. Оно је заиста било чудо од детета, лепо и бистро. На крштењу му дадоше имe Растислав, скраћено Растко. Што је Растко више растао све је више био вољен, не само од својих постаријих родитеља, већ од све уже родбине и целе државе. Срећни родитељи гледали су дете са нежном љубављу и светачким поштовањем, као да га нису они родили већ као да је послато са неба. Посетиоци и многи други говорили су о њему: "Ово ће дете бити нови знак свету". 

..
. Сава одлучи да се врати у Србију. Учинио је то тешка срца. Двадесет година је прохујало од када се повукао од света и нашао духовни мир на Светој Гори. Иако страна земља, она му је прирасла за срце више од земље својих предака. Али он не беше човек који угађа себи, него Богу. Имајући на уму Христове речи: "Благо онима који мир граде јер ће се синовима Божјим назвати" и обећање дато оцу да ће његово тело пренети у Србију, Сава прикупи сву снагу да поново гази узбурканим таласима света. Само за кратко време, мислио је он.
Када отворише Симеонову гробницу, осам година после смрти, нађоше његово тело цело, сачувано од трулежи. Сава позва неколико најпознатијих отаца Свете Горе да пођу са њим. Узеше ковчег са моштима и кренуше на напорни и далек пут за Србију.
Обавештен о овом, велики жупан Стефан изађе на грчку границу да сретне Саву. Пратили су га његови синови, рашки епископ са много свештенства, племства и државних великодостојника. Браћа падоше у наручје један другоме са нежним осећањем и сузама. Онда се Стефан поклони пред Савом и ковчегом свога оца, као и пред Савиним уваженим пратиоцима, изљуби им руке и замоли благослов. Светогорски оци, навикнути на скромност само међу собом, били су изненађени кад ту исту скромност видеше и међу светским великашима. Због тога су још од првог сусрета заволели Стефана, старијег брата њиховог путовође Саве.
На капији Студенице поворку је дочекало свештенство са игуманом Дионисијем, кога је још Немања поставио на ту дужност. После заупокојене литургије, прослављено тело Светог Симеона сахрањено је у мермерној гробници, коју је он још за живота припремио, приликом градње Студенице. Принц Вукан, са својим синовима и унуцима био је такође присутан. Он је поздравио Саву са великим поштовањем, не као свога брата, већ као свога духовног оца и господара.
После краћег одмора Сава отпоче служење свечаних литургија свакога дана, са усрдним молитвама за покајање и јачу љубав међу браћом. На свакој служби је проповедао, опомињући, упозоравајући, поучавајући и тешећи велике и мале. Светогорски оци су му помагали у овим службама. Они су били одушевљени величином и лепотом мраморне цркве Студенице и очарани љубазношћу и гостопримством српских монаха и народа. По Савиној жељи они су разговарали са српским монасима у свакој згодној прилици о светоме животу који води у спасење и вечни живот. У Студеници се задржаше до следеће славе - Светог Симеона.
У међувремену Сава је разговарао са својом браћом, Стефаном и Вуканом, приватно. Биограф описује резултате тих разговора овако: "Кроз Савино присуство", каже он, "два брата се ујединише у великој љубави". Слушајући светитеља, Вукан се осећао постиђеним, јер се огрешио о заповест свога оца. Он је уверавао, да побуна није била по његовој жељи, већ по наговору његових велможа. Тако престаде непријатељство међу браћом и завађени народ задржа их у успомени као помирену браћу, и наставише да живе у љубави. 

 

... У Србији, као и у Византији, цареви и краљеви који су подигли манастир, ако то желе, имају право, да наименују старешину тога манастира. Немања је то своје право користио у Студеници, својој главној задужбини. А записано је у повељи Студенице, да то право припада и његовом наследнику. Користећи ово наслеђено право, Стефан наименова архимандрита Саву за старешину Студенице не само зато што је он био најдостојнији за тај положај, већ вероватно, што је тиме желео да га што више веже за Србију. Сава преболевши носталгију за Светом Гором баци се свом снагом на посао. Нова околина постаде му врло брзо домаћа и присна.
Пре свега, мора да је био одушевљен ненадмашном лепотом беле мраморне цркве у вечито зеленој јеловој шуми. Он је ту цркву сада први пут видео, јер ју је Немања подигао неколико година по његовом одласку из Србије, а на Светој Гори таква црква није постојала. Студеница је била већа и виша од Хиландара; мешавина византијско-далматинског стила. Поред тога, Немања је завештао многа имања, што је омогућавало духовни и економски развој манастира и издржавање великог братства. И најзад, што је најважније, ту са њим беше и његов свети отац, духовно живи, који је чинио чуда, и са љубављу пратио Савин рад, упућивао га и помагао из другога света. Бела црква стајаше пред њим као прекрасно живо тело, које је дисало духом и светошћу светог Симеона. Присуство оца, дочараваше му присуство целе Свете Горе.
Сава одмах заведе у Студеници хиландарски типик са малим изменама. Он привуче велики број искушеника, како српских племића, тако и оних из сељачког сталежа, који су желели да живе монашким животом. Задржао је у Студеници и неколико угледних светогорских отаца, да би му помагали у припреми нових генерација монаха, да поучавају, исповедају, пишу и преписују књиге, да живопишу цркве и сликају иконе. Прописао је, такође, правило живота за све становнике манастира, госте и посетиоце. То није дисциплина касарне, већ поредак праве Божје духовне породице. Средио је манастирску економију и развио производњу. Вина, меда, рибе и стоке било је довољно не само да би се нахраниле стотине монаха, него и за хиљаде поклоника, ученика, посетилаца и болесника. Тако Студеница постаде најчувенија светиња целе нације. Ништа на свету не може да тако неодољиво привуче људске душе као истинска светиња. Народ је из свих крајева државе хрлио Студеници да се Богу моли, да учи, да тражи опроштај грехова и лека болестима, да види монаха - принца Саву, да присуствује његовим продуховљеним литургијама, да чује његове речи, да прими свето причешће и благослов из његових руку и да буду помазани миром светог Симеона. Многи дођоше да виде нешто што је сасвим необично - како чак и богати могу да уђу у Царство Небеско.

Са благословом игумана манастира Студенице | Задужбине Немањића

Tekst u celosti preuzet sa http://www.zaduzbine-nemanjica.rs/ 

 

PLAŽA NA TROSEDU

 
Napolju rominja susnežica, kroz moj prozor vidi se sivi akvarel neba, i dan je na prvi pogled, kao stvoren za „selected poems“ ili bar za laku melanholiju, ali na radiju upravo puštaju Olivera Dragojevića, ono „svojim vitrom moja jedra punila...“, i gle, na moru sam, u nekoj mojoj slici, sa čašom vina, i zamišljenim genijalnim, idealnim, neponoviljivim muškarcem koji ima hrapav glas, nosi mornarsku majicu i ume da, kad za to dođe trenutak, glasno kaže „ti si moja, jedina“. Eto, šta jedna dobra pesma može da učini.
A onda mi pada na pamet, kako su žene često nepravedne, kako su naša maštanja uz muziku, film, knjigu ili sliku koja nas inspiriše, nekako uvek na uštrb pravog muškarca koji je tu, pored nas, stvaran i nesavršen, isto koliko i mi same.
Kada bismo umele da ponekad napravimo more u svojim stvarnim životima, među svojim mrvicama na tepihu, među kuhinjskim krpama i rasparenim čarapama, kada bismo se setile da svojim stvarnim muškarcima pustimo Olivera, ili Masima, ili nekog trećeg, i da ih iznenadimo čašom vina, ili ohlađenom rakijicom koju ćemo zajedno popiti, i nekom sitnicom za mušku negu, kada bismo umele da im kažemo, da plažu možemo da imamo i na trosedu kupljenom pre dvadeset godina, kada bismo, ponekad, malo, izmišljale trenutke, možda bismo dobile sve te fenomenalne rečenice iz Oliverovih pesama. Kada bismo mu, eto tako, zbog lepote koju izaziva pomisao da naš vetar pokreće njegova jedra, iz čista mira napravile jedno popodnevno letovanje u zimskom danu, ubeđena sam bi svaka zima mogla da postane proleće.

 Mirjana Bobić Mojsilović  

ღ Oliver Dragojevic-Kad mi dodjes ti ღ

uploaded 
IBelong85

MIRIS VRUĆEG HLEBA

Duško Domanović: MIRIS VRUĆEG HLEBA

Moja baba i ja svakoga se jutra u zoru ranu budimo, da nam štogod od života slučajno ne promakne. Ja založim vatru, pa u rernu ćušnem onaj hleb, što sam ga noćas zamesio, a baba nam kafu zbućka. Onda razmaknemo zavese, sednemo uz prozor, ćutimo, srčemo glasno, žvaćemo tu toplu tišinu ustima bezubim, i gledamo u neku veliku, zlatnu jesen, nabreklu od sunca, što tek stidljivo iznad krovova i bandera izviruje. Ponekad ne mogu da nađem naočare, pa celu kuću naglavačke izvrnem. Ona me gleda, tako izgubljenog, pa mi kaže da sam matora, izlapela budala, ja joj velim “ćuti tu, babetino nijedna”, a ona mi, vazda nešto kao mrzovoljno mrmljajući, uvek odnekud naočare iščeprka. Jutros ih je, recimo, u frižideru pronašla, mora biti da sam ih tamo zaboravio kad sam noćas krišom opet jeo. Nije da mi baba brani, ruku na srce, nego joj neki doktor glavu sa trista nekakvih bolesti i budalaština napunio, a baba, ko i svaka baba, više veruje doktorima nego dedi svom. Doduše, lažem sad, nije “ko i svaka baba”, ova moja je nekako drugačija, kao da je s neke skroz druge kruške od ostatka sveta ubrana. I to joj, kad stavim naočare, pa je tako okat pogledam, svakog jutra kažem. I još joj kažem da, tri Mađarske da pretresem, sve i da je svaka od njih od tri Rusije veća, lepšu babu od nje pronaći ne bih mogao. Eto, toliko mi je lepa, ta baba moja. A ona mi, opet, kaže da sam izlapeo, iako znam da bi svisnula kad joj jednog jutra to rekao ne bih. Onda nastavimo da gledamo kroz prozor, pa odjednom, kao da nas je neko po istom stomaku zagolicao, krenemo da se kikoćemo, najpre nešto tiše i prigušeno, pa sve glasnije, dok ne počnemo oboje smehom da skvičimo, ko neka dva praseta srećna. A da nas čovek pita, i mene i nju, što li se tako cerekamo, ne bismo, znam, umeli da objasnimo. Ko što nikad ništa i ne objašnjavamo. Ni svetu, ni sebi samima. Do sveta nam ionako nije, a sebi smo ovakvi baš lepi. I šta tu ima da se objašnjava?

Kad se u nozdrve već uveliko uvuče onaj mekan miris hleba pečenog, oboje, kao po komandi, ustanemo od stola, pa se privučemo rerni, svakog jutra sa istim iščekivanjem i istim nestrpljenjem, ko da nam se, svakog jutra, po jedno rumeno dete rodi. Baba je malo na ušima tvrđa, ja sam, rekoh već, na očima malo tanji, ali nos, i baba i ja, nepogrešiv imamo, znamo pečen hleb u sekund namirisati. Tu ona iz frižidera počne da kopa nekakve trave i čudesa, a ja je gledam najmolećivije što umem, sve dok joj ruka ne posegne i za onim komadom slanine. “Još danas”, kaže, “sutra više ne može.” Ja pomirljivo kažem “dobro”, kao da zaista više nikad slaninu neću okusiti, a sve se u meni smeje, jer znam da će se ovo jutro još trista godina ponavljati, ko što se i trista prethodnih već ponavljalo. Kad ona sve na sto stavi, da nam sto miriše lepše od one jeseni što nam se pod prozorom sunča, ja nam u one velike, nogate, svilene čaše, one od kojih ruke vazda drhte kad ih pereš, sipam sok od borovnice, pa se pravimo da je vino. “Da nam nije malo rano?”, kaže ona i opet se smeje. Ja ne kažem ništa, ali se i ja smejem. I za tili čas već smo oboje, od tog smeha, pijani. Meni se pamet zaboravna od pamtiveka razvezala, pa ne zna ni dan, pa ne zna ni godinu, pa sve plete li plete, o snegovima, o travama, o onoj foliji što pucketa pod prstima, o ringišpilima, o brodovima, o onim autićima na struju, što se sudaraju i prave munje na onom nebu žičanom, o našim malim Ciganima što već godinama, umesto nas samih, svetovima jurcaju, tražeći sve ono što smo mi pronašli i pre no smo postojali, i što nam niko uzeti neće, dok poslednja buba pod nebom živi. I još joj pričam kako sam je, nekog mračnog, dalekog dana, u nekom mračnom, dalekom gradu, od nekog mraka svog pravio, da mi baš takva bude, i ni za mrvu drugačija, da mi peva smehom, da mi na vruć hleb miriše. Njoj tad, gotovo uvek, jedna suva suza u oku zablista, ona je otre uzdrhtalom rukom, pa mi kaže kako bi ona, u to je sigurna, već stoput od tuge umrla, da je tog mračnog dana, od mračnog mraka ovog, napravio nisam. Meni se, osetim to, zbrčkani obrazi postide i od stida zarumene, pa joj, da vrag ne odnese šalu, kao ljutito kažem: “Ćuti tu, babetino nijedna.” Onda je zagrlim, kao što se već grle oni koji su se grlili pre nego je nebo postojalo. I dok je tako grlim, jedva čekam da se ujutro opet rodim, da sa njom opet ostarim, dok jednog dana ne zaspim, i nikad se više ne probudim, u nekim zboranim, pamučnim dlanovima, što na vruć hleb mirišu.

Tekst u celosti preuzet sa https://kljucnekosti.wordpress.com/

РАЗМИШЉАЊЕ О БРОЈАНИЦАМА – Архимандрит Рафаил Карелин

Бројанице су – уџбеник небеске философије; све библиотеке овог света за осам хиљада година могу да се сакупе у осам речи Исусове молитве. Бројанице видљиво чине невидљивим, а невидљиво видљивим. Бројанице су лествица која води на доле и увис: на доле – у дубину срца где се душа сусреће сама са собом, а увис – ка небу, где се дух, не излазећи из срца, сусреће са Богом. Бројанице представљају меру љубави човека према Богу.
Бројанице су црна ружа на усамљеном гробу: оне шапућу срцу о неизбежној смрти и указује где воде и где се завршавају сви путеви овог света. Бројанице ујутро говоре души – спасавај се, у подне – труди се, увече – кај се, ноћу – буди бодар. Чворићи бројанице су латице цвета које се отварају једна за другом од додира палца. Бројанице су бич у руци укротитеља тигрова са којим он улази у срце као у кавез звери и укроћава страсти душе. Бројанице су фрула чије звукове слушају анђели на небесима и мртви у гробовима. Бројанице су сунђер који је у себе упио сузе преподобних и крв мученика.
У бројаницама се чују звуци снежне сибирске тајге и степа Казахстана опаљених сунцем. Бројанице представљају одбацивање света ради Онога Који је изнад света. Бројанице су глас из гробница: „Не заборављај нас! Ми смо убоги, молимо за хлеб пред вратима живих“. Бројанице су подвизи невидљивих праведника ради којих још увек постоји свет. Бројанице дишу тишином Свете Горе и мирисом цветова Назарета. Бројанице су перо којим су писани Отачници у усамљеним келијама и пећинама.
Бројанице су радост сусрета са друговима који су већ отишли из живота и мир са непријатељима. Бројанице су зрак у чијој светлости човек види пакао сопствене душе. Бројанице су врећица за штедњу која се открива у часу смрти. Бројанице слепима дају вид, а горде чине слепима. Бројанице су око срца и слух душе. Бројанице су клешта која држе ужарени угаљ – име Исуса Христа. У бројаницама су безгласни громови Синаја и дување ветра са горе Кармил. Бројанице су подобије четрдесетогодишњег путовања Израиља из Египта кроз пустињу у обећану земљу. Бројанице су мрак остављања овог света у који је ушао Мојсије да би видео божанску светлост. Бројанице су синајска купина која гори, а не изгара; из те купине Господ је пророку открио Своје тајанствено име.
Бројанице су духовна со која не даје ранама душе да загноје. Бројанице су нит која изводи ум из лавиринта противречности и сумњи. Бројанице представљају наставника када су умрли последњи наставници, учитељ када у близини нема учитеља, књига када су изгубљене или одузете књиге. Бројанице су проводник у тами у беспућима овог света.
Господ је рекао: „нисам дошао да донесем мир него мач“; овај мач је раздељеност по духу. Ако брат почне да гледа на тебе као на непријатеља, сестра се окрене од тебе са презиром као од изрода, пређашњи другови нестану као прах који разнесе ветар, рођаци ти залупе врата својих домова, отац каже: „Боље је да те видим мртвог, него да верујеш у Бога“ и мајка ускликне: „Зар сам носила овог безумника у утроби“ – нећеш бити остављен и усамљен – бројанице ће бити твој сапутник и водич. Ако те пошаљу на крај света и тамо ће ти бројанице пронаћи нову браћу и блиске по духу.
Ако будеш умирао на хладном поду тамнице, бројанице ће примити твој последњи уздах и сјединити га са именом Божијим.

текст преузет са презентације Официальный сайт архимандрита Рафаила Карелина 

Ako ti napisem pesmu

Ako ti napisem pesmu,
hoces li doci tu i tu u toliko i toliko casova,
polazna stanica Beograd,
neki cosak okupan kisom,
i sasvim je moguce,
prepun nepoznatih i bucnih ljudi?

Ako ti napisem pesmu,
hoces li pristati da koracima merimo sirinu pesackih prelaza
koliko je potrebno tisine da bi se ispricalo bitno,
i da li ces mi poverovati ako ti kazem da se iz ove polazne tacke moze obici ceo svet,
a ne pomerati se sa neke drvene klupe?

Ako ti napisem pesmu,
obecaj mi samo to da ces se krisom smeskati,
i da neces bas puno pitati zasto i kako je pisem,
od cega je nastala,
kakve namere imam sa tobom,
obecaj mi i to da neces kuditi kisu sto pada,
ni Beograd sto, pijan i blesav od magle,
po noci glasno izgovara tvoje ime.

Ako ti napisem pesmu,
molim te,
ne pitaj me nista vise.

Svetozar Rajcetic

 

Српство Меше Селимовића

 

Велики писац Меша Селимовић није имао дилеме ком народу припада, коју веру исповеда и којим језиком пише и говори.

Лик књижевника Меше Селимовића (1910-1982) често се у последње време јавља у мозаицима знаменитих Бошњака, који у креирању националног идентитета вуку вертикале и траже корене чак и онамо где их нема и не може бити. Меша Селимовић је већ у младости знао без дилеме којој нацији припада, коју веру исповеда и којим језиком говори. Зато, првенствено за оне који би данас да га учине нечим што није, а тиме и да оскрнаве његов живот и дело, вредело би се подсетити његових речи и написа. Биће да његове речи и подсећање на њих не раздвајају, но спајају све оне који су спремни да очима виде и ушима чују.

У мемоарској прози под насловом „Сјећања“, писао је о свом пореклу:

Негдје ваљда почетком 17. вијека, мој далеки предак Вујовић из Врањске окупио је око себе синове, девет их је било, па су се договорили да двојица приме непријатељску вјеру, да бране осталу браћу и родбину. […] И десило се оно што је предачки савјет замислио, па су два брата, један Селимовић, један Овчина, бранили браћу и рођаке, генерацијама памтећи да су род. Кад су рођаштво почели да занемарују, па да заборављају, па да презиру, и кад се сасвим затрла родбинска веза, тешко је рећи: то је дио наше тешке и неиспитане историје. Некадашња жеља да се помогне рођацима полако се претварала у црну мржњу. […] Повјесна драма босанско-херцеговачких муслимана већ стољећима се одвијала на овим просторима, са исламом који је у нашим крајевима продро на запад Европе, оставши на размеђу свијетова, мост и граница Истока и Запада, Хасан у Дервишу и смрти каже о томе: Ни с ким историја није направила такву шалу као с нама. До јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више ни тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије.

Када су му једним анонимним писмом замерили да се стиди свог порекла, Меша Селимовић је одговорио онако како је њему било својствено: бритко, непретенциозно.

Не стидим се, нити имам зашто, напротив, поносим се што су моји преци живели поштено. А моје књижевно дјело свједочи колико сам везан за свој ужи завичај и за своје пријекло. Не бих желио да се зовем Немања, мада би ми, да сам тако рођен, и то име било драго као и Мехмед. Жао ми је, и то ми је ново и као сазнање и као искуство, да моји земљаци живе са таквим комплексима. Немају никаква разлога за то.

Када је 1972. његов роман „Дервиш и смрт“ уврштен у едицију „Српска књижевност у сто књига“, Селимовић је то одобрио и ободрио. Као да је још тада предосећао да се припремају некакви ломови и преметачине, да ће доћи ревизије и кривотворења:

Био сам веома срећан што сам се, на тај начин, нашао на правом мјесту. Како у нашим књижевним приликама долази до нових момената и олаких одлука, ја не мислим мијењати ни своја увјерења, ни стечено мјесто у књижевности којој припадам. […]Да бих заштитио свој лични и књижевни интегритет, ја се обраћам Српској академији наука и уметности, чији сам редовни члан, с молбом да се у њој нађе и сачува ова моја писмена изјава. Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром. […] Припадам, дакле, књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борислава Станковића, Петра Кочића, Ива Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребе да доказујем.

То рече Меша Селимовић. И не остави нам места за питања, дилеме и тумачења.

 

 Аутор: Немања Девић
Извор: Академски круг

Пукни зоро

 



 uploaded Sasa Pex  



Да ли чујеш мила
мога коња кас,
да ли чујеш са планина
зове те мој глас.

Засвираше трубе
заврши се бој,
звона звоне, зора свиће
враћам се роде мој.


Ај па, пукни зоро
стару мајку пробуди,
па да види
ко јој долази.

Ај па, пукни зоро
моју драгу да љубим,
беле груди
да јој загрлим.

Кад тамо далеко
видим оџак сив,
стару шљиву, родну њиву
враћам се кући жив.

А најбољих нема
однео их бој,
чувала ме слика твоја
враћам се роде мој.