Studije o usamljenosti

  

Kasnih 50tih godina psihijatrica Frieda Fromm-Reichmann je napisala esej o nečemu što su u psihoanalizi dugo previđalo. Smatrala je da se usamljenost nalazi u srcu mentalnih bolesti i da nijedan pacijent nije toliko bolestan da ne bi mogao da bude izlečen kroz poverenje i bliskost. Njen esej „O usamljenosti“ iz 1959. godine, smatra se osnivajućim dokumentom u rastućem polju naučnog istraživanja koje se može nazvati studijama o usamljenosti. Fromm-Reichmann je „pravu usamljenost“ razlikovala od samoće produktivnog umetnika, prolazne izolovanosti, nezadovoljstva trenutnim društvom, žaljenja koje zdrav čovek posle nekog vremena prevaziđe ili depresije koja je češće posledica usamljenosti nego uzrok. Po njenom mišljenju, usamljenost je potreba za bliskošću. Psihološka definicija usamljenosti se danas nije previše promenila. Dodatno, psiholozi danas insistiraju na tome da je usamljenost jedno unutrašnje subjektivno iskustvo, a ne spoljašnje objektivno stanje. Usamljenost nije sinonim za samoću, niti okruženost ljudima garantuje zaštitu od osećaja usamljenosti.

Proučavajući rad ćelija i nerava, naučnici su utvrdili da je usamljenost opasna koliko se smatralo da jeste. Psihobilozi sada mogu da pokažu da usamljenost šalje varljive hormonske signale reorganizujući molekule gena koji su zaduženi za ponašanje i remeteći mnoštvo drugih sistema. Dokazali su da dugoročna usamljenost može ne samo da čoveka učini bolesnim, već da se od nje može i umreti. Emotivna izolacija je označena za podjednako rizičan faktor smrtnosti kao i pušenje. Psihobiolozi su usamljenost doveli u vezu sa nizom telesnih bolesti poput Alchajmera, gojaznosti, dijabetesa, visokog krvnog pritiska, bolesti srca, neurodogenerativnih bolesti, pa čak i raka – tumori metastaziraju brže kod usamljenih ljudi.

Usamljeni ljudi su često autsajderi. Oni su često stari, siromašni, maltretirani, oni koji su „drugačiji“ na bilo koji način… Istraživanja potvrđuju da su ljudi koji trpe diskriminaciju često usamljeniji od drugih. Ključna stvar kod usamljenosti je osećaj odbačenosti. Psihološkinja Naomi Eisenberger je eskperimentom dokazala da osećaj odbačenosti aktivira deo mozga koji se uključuje u slučaju fizičkog bola. Sa druge strane, kontoverzni i surovi eksperimenti sa makaki majmunima koje je vršio naučnik Harry Harlow ili eksperimenti novijeg datuma koje je radio Steve Suomi, pokazali su da uskraćivanje roditeljske ljubavi u ranom periodu, otežava uklopanje u zajednicu i povećava rizik od usamljenosti tokom celog života.

Na jedno dubljem nivou, istraživanje usamljenosti nas tera da prihvatimo našu neverovatnu prilagodljivost društvenim silama. Ova podložnost je u isto vreme i zastrašujuća i uzbudljiva. Sa jedne strane imamo nesrećnu činjenicu da izolovanost, posebno kada potiče od obespravljenosti siromašnih, stvara telesna ograničenja koja se lako reprodukuju u narednim generacijama. Sa druge strane postoji i nešto zadivljujuće u našoj otpornosti i mogućnosti regeneracije. Ukoliko stavite siroče u hraniteljsku porodicu, njegov mozak će popraviti veze koje nedostaju. Ukoliko naučite usamljenu osobu da reaguje na druge ljude bez straha i paranoje, posle nekog vremena će njegovo telo praviti manje hormona stresa i manje će se razboljevati. Zbog ove otpornosti koju svako urođeno poseduje, usamljenost je izuzetno važno prepoznati i tretirati u svim uzrastima života. 

Izvor breakfast.rs

О тајни Причешћа

Изабрани цитати

Свт. Јован Шангајски

Сви цитати су преузети из књиге «Беседе светог оца нашег Јована архиепископа Шангајског и Санфранциског». Сабрани на једном месту они дају свеобухватну слику која одражава пастирско-богословско искуство владике.  
 

 

     Може се запазити да се жива еклесиолошка и сотериолошка свест о томе шта је Евхаристија често не слаже с устаљеном праксом: ретко причешћивање, одлазак после Васкршњег јутрења пре причешћа (што по мишљењу владике не само да обесмишљава сам празник Васкрса, већ и сав припремни Велики пост (в. 19)), свођење причешћа на индивидуалне, често само овоземаљске потребе (здравље, срећа и т.сл.). Томе св. Јован бескомпромисно супротставља узвишену намену причешћа: оно не само да освећује (в. 3), јача (в. 4) и преображава човека (в. 7), већ му открива виђење славе Христа (в. 11), кроз Којег га чини заједничарем све пуноће Божанства (в. 6). У причешћивању светим Тајнама, које вернике уводе у вечни живот (в. 16) и представљају залог њиховог будућег општења са Христом (в. 10) остварује се такође (и св. Јован то више пута подвлачи) Црква, као ново сабрање које није од овога света, и које окупља чланове обједињене у «велико Тело Христово» (в. 12, 14). Владика Јован такође инсистира на томе да се достојно причешћује онај ко на добијени дар одговара својом устремљеношћу ка Господу (в. 17), укључујући и самоодрицање (в. 8)
Цитати су прикупљени из различитих проповеди (од којих ниједна није специјално посвећена Тајни причешћа), а ради лакшег усвајања дати су им наслови.  
 
1. Тајну Причешћа Господ је установио на Тајној вечери.
 
Истовремено у Христово Тело и Крв се претварају хлеб и вино на Светој литургији и верници се њима причешћују. Тако је установио Сам Христос, Који је причестио Своје апостоле на Тајној вечери рекавши: «Узмите, једите; ово је тело Моје; пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја новога завета» (Мт. 26, 26-28).
 
2. Причешће је литургијско сећање на Тајну вечеру.
 
Господ у Велики четвртак служи Тајну вечеру и на Литургији овог дана нас изузетно упечатљиво подсећа на то да причешћујући се Светим Тајнама са свештеним страхом заједно с апостолима једемо Тело и Крв Христову, а они који се причешћују недостојно постају слични Јуди. Али нека свако тежи томе да се причести искрено се кајући за своје грехове и добиће милост од Господа
 
3. Причешће освећује човека.
 
Ради потпуног освећења човека тело слуге Господњег треба да се сједини с Христовим Телом и то се дешава у тајни Светог причешћа.
 
4. Причешће је извор умилења и духовне топлине.
 
Христос нам већ овде даје да осетимо радост и сладост Његове Благости. Јача наше душе и тело Својим Божанским Тајнама... Понекад нас испуњава неизрецивим умилењем и духовном топлином кад се са свештеним страхом причестимо Његовим светим Тајнама.
 
5. Причешће је почетак раја на земљи.
 
Почетак пакла је већ овде на земљи. Исто тако и рај почиње у човековој души још у земаљском животу. Већ овде има Божанских додира на дан Светлог Васкрсења и кад се достојно причешћујемо.
 
6. Причешће човека чини заједничарем са свом пуноћом Божанства и вечним животом.
 
Сједињујући се с Васкрслим Господом и кроз Њега са свом Присносушном Тројицом, човек од Ње црпи снагу за вечни живот и сам постаје бесмртан.
 
7. Кроз причешће и деловање у складу са сопственом добром вољом човек постаје нова твар.
 
Не освећује се и не општи с Богом само душа, већ и тело човека у причешћивању Телом и Крвљу Христа кроз Којег се сједињује са свом Светом Тројицом. По благодати Божијој, уз учествовање сопствене воље и напора, човек постаје нова твар, члан вечног Царства Божијег.
 
8. Човек који се достојно причешћује и који је спреман да служи Господу постаје оруђе Божанске воље.
 
А онај ко се причешћује са свештеним страхом, љубављу и спремношћу да Му служи, тесно се сједињује с Њим и постаје оруђе Његове Божанске воље.
 
9. Причешће је победа над грехом и смрћу.
 
Причешћивање Телом и Крвљу Христовом јесте примање у себе Васкрслог Христа, Победника смрти, Који онима који су с Њим дарује победу над грехом и смрћу.
 
10. Причешће је почетак вечног живота.
 
Чувајући у себи благодатни дар Причешћа, имамо залог и почетак вечног блаженог живота душе и тела.
 
11. Причешће је извор вечне радости и виђења славе Васкрслог Христа.
 
Онај ко се духом и телом сјединио са Христом у овом животу, духом и телом ће бити с Њим и у будућем животу. Благодатне струје Животворних Тајни Тела и Крви Христове представљају извор наше вечне радости у општењу с Васкрслим Христом и виђењу Његове Славе.
 
12. Кроз причешћивање верник постаје члан великог Тела Христовог (односно Цркве).
 
Кад примамо истинско Тело и истинску Крв Христову постајемо део великог Христовог Тела.

* * *

Причешћујемо се Христовим Телом и Крвљу (у светим Тајнама) како бисмо сами постали чланови Христовог Тела (Цркве).

* * *

Божанска Евхаристија, приношење бескрвне жртве и причешћивање њом, освећују и укрепљују њене учеснике, оне који примају Тело и Крв Христову чине истинским члановима Његовог Тела Цркве.
 
13. Спасење људи кроз достизање сродности с Божанским животом Христовог Тела је циљ Цркве.
 
Сви делови Васељенске Цркве имају један заједнички циљ – проповедање Речи Божије, припрему људи за то да постану способни да буду чланови Христовог Тела, и кад такви постану, да све више и више, све искреније и јаче постају сродни с Божанским спасоносним животом Тела Христовог, јер се управо у томе састоји спасење људи.
 
14. Али и сама Црква је евхаристијско јединство верника.
 
По православном схватању Цркву не чине само јерарси и свештенослужитељи, него и сав верујући православни народ. Овај скуп и јединство у причешћивању Светим Тајнама Христовим и јесу Црква, Тело Христово.
 
15. Због чега се треба стално причешћивати?
 
Хришћанин се кроз покајање очишћује, на најближи начин сједињује са Христом у причешћивању светим Тајнама, али затим на њега поново пада прашина греха и удаљава га од Христа и Цркве, због чега су поново потребни покајање и причешћивање.
Све док се не заврши човеков земаљски живот, до самог растанка душе и тела, у њему се одвија борба између греха и истине. Без обзира на то колико да је неко узвишено, духовно и морално стање достигао, може да постепено или брзо и дубоко падне у бездан греха. Зато свако треба да се причешћује светим Телом и Крвљу Христовом, који јачају наше општење с Њим и напајају нас живоносним струјама Благодати Светог Духа, које теку кроз Тело Цркве. Колико је важно причешћивање светим Тајнама показује житије преподобног Онуфрија Великог, којем су као и другим отшелницима који су живели у пустињи, анђели доносили свето Причешће; преподобне Марије Египатске, чија је крајња жеља била да после дугих година пустињског живота прими свете Тајне; преподобног Саватија Соловецког и мноштва других. Јер није случајно што је Господ рекао: «Заиста, засита вам кажем: ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи» (Јн. 6, 53).
 
16. Често причешћивање је залог општења са Христом у будућем Царству.
 
Што се више човек налази под дејством благодати причешћа и што се више сјединио са Христом, тим више ће се наслађивати општењем са Христом и у Његовом будућем Царству.
 
17. Причешћујући се Телом Христовим, стремимо ка Њему духовно.
 
Христова Црква је Христово Тело, Он је лично предводи и Својим Божанским Телом и Крвљу храни вернике, храни децу Своје Цркве, тако да треба да будемо јединствени са Христом и телесно, и духовно. Телом се сједињујемо са Христом кроз Божанско Причешће, а душевно треба одмах да усвојимо и поштујемо Његове заповести.

* * *

Наравно, за јединство са Христом није довољно само сједињење нашег тела и Христовог Тела. Примање Христовог Тела је благотворно кад духом стремимо ка Њему и сједињујемо се с Њим. Примање Христовог Тела, уколико се духом одвраћамо од Њега, има сличности с тим како су Христа додиривали они који су Га тукли, који су Га ударали и разапињали. То што су Га додиривали није им послужило на спасење и исцељење, већ на осуду.
 
18. О причешћивању у будућем Царству.
 
У будућем Царству Христовом неће бити потребе за причешћивањем Телом и Крвљу Христовом, јер ће сви они који се удостоје бити у најтеснијем општењу с Њим и наслађиваће се предвечном светлошћу Живоначалне Тројице, осећајући блаженство које се језиком не може изразити и које наш слаб ум не може да појми. Зато се после причешћивања светим Христовим Тајнама на Литургији, у олтару, увек узноси молитва која се пева у дане Васкрса: «О, Пасха велија и свјашченејшчаја Христе! О! Мудросте и Слове Божиј и Сило! Подавај нам истјеје Тебе причашчатисја в невечерњем дни Царствија Твојего.» («О, Пасха велика и најсветија Христе! О! Мудрости и Речи Божија и Сило! Дај нам да се савршеније причешћујемо Тобом у незалазном дану Царства Твог.»)
 
19. О причешћивању на Васкрс.
 
А какав најдрагоценији дар Божији добијамо тада, шта представља завршетак нашег подвига поста? О томе нам говори већ прва песма, којом започиње свакодневно појање стихира у посту: «И подајетсја нам в сњед Агнец Божиј, во свјашењеј и свјетоноснеј ношчи воскресенија, нас ради приведеноје заколеније, учеником приобшченоје в вечер таинства.» («И дато нам је да једемо Јагње Божије, у светој и светоносној ноћи васкрсења, Које је због нас заклано, а Којим су се ученици причестили на тајној вечери.»)
Управо причешћивање Телом и Крвљу Васкрслог Христа увечни живот јесте циљ свете Четрдесетнице. Људи се не причешћују само за Васкрс. Напротив, за Васкрс треба да се причешћују они који су постили, исповедили се и причестили за време Великог поста. Уочи самог Васкрса нема могућности да се човек добро исповеди за све, време и свештеници су заузети службама Страсне седмице. За то човек треба да се припреми унапред.
Свако причешћивање Христовим Тајнама је сједињење са Самим Христом и за нас је спасоносно. Зашто се онда такав значај придаје причешћивању у ноћи Светог Васкрса и зашто смо сви на то позвани? Тада нам је дато да посебно осетимо Христово Царство. Тада нас посебно обасјава Вечна Светлост и добијамо снагу за духовно усхођење.
То је незамењив Христов дар, неупоредиво благо. Нека се нико сам не лишава ове радости и нека уместо причешћивања у Пасхалној ноћи не жури да једе месо и друга јела. Ако се тада причешћујемо Светим Тајнама, то нас припрема за трпезу у вечном Царству Божијем. 

* * * 

Једемо Јагње Божије у светој и светоносној ноћи Васкрсења. За то се молимо чим почнемо да се припремамо за пост, а затим више пута у току Великог поста: да нас Господ удостоји да се причестимо у ноћи Светог Васкрса. Благодат Божије тада посебно делује на људска срца. Ми се тада причешћујемо Васкрслим Христом, постајемо учесници у Његовом Васкрсењу.
Наравно, треба постити раније и кад се већ причестимо у току Великог поста, треба поново да се причестимо Светим Тајнама. Уочи Васкршње литургије немамо времена да се детаљно исповедимо, то треба да учинимо раније. А у светоносној ноћи, добивши заједничко разрешење, треба да приступимо Божанском Јагњету, залогу нашег Васкрсења. Нека нико не оде из Цркве пре времена, журећи да једе месо животиња уместо да окуси Пречисто тело и Крв Христову. 

* * * 

На Светли дан Васкрса је главно наше општење с Васкрслим Христом, што се посебно испољава у причешћивању на Светлој Служби, за шта више пута узносимо молитве на службама Великог поста. Одлазак с Васкршње службе пре завршетка литургије је грех или несхватање црквене службе.

Избор цитата и наслови – протојереј Леонид Грилихес.

Богослов.Ru

Свт. Јован Шангајски

pravoslavie.ru 

Благовест о свемоћи човека

Беседа 1. у Недељу 4. по Педесетници 

У име Оца и Сина и Светога Духа. 

Заиста чудо, небеско чудо данас на земљи. Еванђеље данашње свете Недеље – благовест натприродна, сва божанска, сва небеска. Еванђеље и благовест о свемоћи човека. Када је човек свемоћан на овој земљи? Он роб смрти, он слабић кога поробљава сваки грех? А да не говоримо о смрти. Сав се у прах и трепет и страх претвара човек пред смрћу. И гле, данашње Свето Еванђеље пружа нам благовест о свемоћи човека. 

    

Кад је човек свемоћан? Објављује Господ данас: „Како си веровао нека ти буде“. Ето свемоћи људске. Како си веровао нека ти буде, ништа друго. Господе, ја хоћу Царство Небеско! – „Како си веровао, нека ти буде“. Господе, ја хоћу да победим све страсти у себи! – Како си хтео, нека ти буде.Господе, ослободи ме свих грехова! Како си хтео и веровао, нека ти буде.

Заиста, незнабожац капетан римски одједанпут постаје свемоћан, па он бескрајно смирен пред чувеним Учитељем. Чуо он да долази Исус из Назарета у Капернаум, а слуга његов дома лежи болестан. И пре него што је он казао: Ја … и није хтео да је каже до краја због силности своје, он чује речи: Како си веровао, нека ти буде! Како си веровао нека ти буде. Господе, каква је то сила вера! 

Шта је то вера? – Да ја могу да учиним оно што желим. Вера је сила која, ето, васцелог Бога, све божанске силе уноси у овог незнабошца капетана. Нашао је капетан тај чудни спој између себе и Господа, пронашао веру, и све силе божанске уливају се у њега. И збива се велико Еванђеље, велика Благовест, по речима Апостола: „Христос се усељује вером у срце“ његово, вером се усељује. И то јадно и бедно људско срце које вапи: „Ето, слуга мој лежи болестан дома.“ Какво преображење! Мало људско срце сместило све небеске силе, божанске силе. Убрзано, усплахирено срце Савлово – шта бива са њим? Када вера удари као гром у његово срце он постаде свемоћни Апостол Христов у овоме свету, и свима бићима у свима световима смело објављује: „Све могу у Христу Исусу који ми моћи даје“. Све могу. „У тај час оздрави слуга његов“, када је господар капетан поверовао и вером исказао све биће своје Господу Христу, сву жељу своју. А тај час је тако чудесан и диван час, свакога од нас. 

Еванђеље ово је и моје и твоје и сваког људског бића. Шта је то у овом кавезу смрти, што се земља зове, бити бескрајно слободан, моћнији од смрти, моћнији од свакога греха, моћнији од сваке болести, моћнији од свакога ђавола! Ти раскопај срце своје, душу своју и засади веру у Господа Христа, и сваки час твој биће победа над немоћима, над слабостима, над гресима, над смртима. Ја и ти, и сваки човек, свако људско биће, болује и пати сигурно од многих грехова, болује од пакости, болује од злобе, болује од гњева, болује од мржње, болује од греха разних и од страсти разних. А гле, ти имаш свемоћног лекара. Кога? Тебе сама – веру твоју. 

Ето ти свемоћног лекара који може излечити себе од сваке болести: вера у Господа Христа, Јединог Истинитог Бога у свима световима; вера бескрајног поверења у Њега, 

најчовекољубивијег и уствари Јединог Човекољупца. Јединог Човекољупца! Једина права љубав према човеку, јер Он спасе човека од смрти, спасе човека од ђавола, спасе човека од греха. Осим ње ништа се друго не може назвати љубављу. А гле, Он такав, сав Бог, сав у силама божанским, Он се усељује у тебе, у малено срце људско усељује се. Како можеш у твоме срцу осетити мржњу када Он, Бог љубави, улази у твоје срце? Како можеш осетити гордост у својој души када он, Бог смирења, улази у твоју душу, усељује се у твоје срце? Како можеш осетити ма коју смрт у себи када Он, Победитељ смрти, усељује се у тебе вером твојом? Како се може у тебе уселити какав демон, ма какав нечисти дух, када Он, Бог, свесавршени Бог, доноси Божанство Своје и усељује се у тебе? Да, несумњиво ти постајеш свемоћан вером у Господа Христа. 

Нема онда неизлечиве болести, нема непобедиве смрти у овоме свету, нема непобедивог ђавола у овоме свету, када Бог улази вером у тебе. Вера у Њега… Кад човек не верује у Господа Христа – шта је? Немоћ, сав немоћ. А са Њим постаје свемоћан! Када човек не верује у Господа Христа он је лакши и мањи од ништа, а кад поверује у Њега он, који је ништа, постаје све. Од небића постаје биће. Ето чуда, чуда љубави Христове. Од небића постаје човек биће, постаје сунаследник Христов. То даје вера у Њега: даје Живот Вечни, даје Истину Вечну, даје Правду Вечну, даје Добро Вечно. И ти, ако само имаш вере у Господа Христа за тебе нема неизлечиве болести. Не знам каква да је мржња у теби – ти ћеш је лако савладати вером у Господа Христа. Не знам каква да је гордост, пакост, злоба, злоћа, сви ти греси у теби – шта је то ако имаш веру у Њега. 

Каква треба да је твоја и моја вера? Ево, показао нам је незнабожац. Вера треба да је смирена, свесмирена. Господе, пред Тобом ја сам једно бескрајно небиће… Пред Тобом, пред Тобом ја сам помрчина, пред Тобом ја сам ноћ, а Ти Светлост изнад свих светлости. Вечна ноћ у мени, а Светлост Божанска, Светлост Вечна улази у мене. Ја човек, залудео у немоћима и слабостима својим, залудео у гресима својим, а Ти – Божанска Свемудрост. Ја сав смртан, безброј грехова у мени, а сваки грех по мала смрт – а Ти сав у бесмртности, сав Вечан. Како, како да постанем Твој? Када стојим пред Тобом како смем да стојим пред Тобом, реци ми? – Као капетан: вером, свесмиреном вером. „Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш“. А кров душе моје – и душа моја шта? Душа је моја створена од Бога, као палата, божанска небеска палата на земљи, а шта сам ја начинио од те палате? Земљотреси греха, земљотреси страсти порушили ту небеску палату у мени. Шта је остало од моје душе Господе? Рушевине… Нисам достојан да уђеш под кров душе моје.

 

Али ето, опет излаза, за мене таквог, за мене и немоћног и свемоћног, за мене свесмртног. Ево, пронашао је излаз капетан незнабожац: „Господе и ја сам човек под влашћу, и ја имам војнике па речем једноме: Иди, и иде; другоме: Дођи и дође; И слузи своме: Учини то и учини“. И заћутао је капетан. Није договорио своју мисао, своју жељу. Шта вели? Господе, зар ти знаш … Као шта је управљам војницима, тако Ти управљаш смртима у овоме свету. Рекнеш смрти: „Дођи“, и дође; рекнеш смрти: „Иди“ и иде; рекнеш искушењу: „Дођи“ и оно дође; рекнеш да иде, и оно иде. Допустиш ђаволу да ме куша, и он долази са свим силама својим, а Ти само рекнеш једну реч и он безобзирце бежи са свима својим пакленим силама. Пред њим стоји Исус из Назарета, али то је испред њега Господ Бог, Владар, Господар над свима слабостима, свима болестима, Господар над свима гресима, над свима смртима, над свима демонима. „Само реци реч и оздравиће слуга мој“.Знам, само реци реч и оздравиће слуга мој.

 

А ти, и ја, да лечимо душу своју, душу која болује од многих грехова, од многих страсти, од многих демонизама, од многих ђаволстава. Господе, само реци реч и оздравиће душа моја. Али шта да Ти ја дам? Оно што и капетан: смирену веру, свесмирену веру. Веруј, имај поверење у Господа Христа да је Он увек јачи од свакога твог греха, увек јачи од сваке твоје смрти, увек јачи од сваког демона. Веруј и Он ће учинити по вери твојој. Како си веровао нека ти буде То ће ти Он рећи увек кад Му се обратиш свим срцем, свом душом. Биће с тобом оно исто што и са слугом, оздравићеш ти одмах. Оздравиће душа твоја, слуго, оздравићеш ти одмах. Оздравиће душа твоја, исцелићеш се, и осетићеш каква је благост и сила у Господу Христу. Имај апсолутно поверење у Господа Христа. 

Јер вера није ништа друго, и моја и твоја, него наше поверење у Јединог Истинитог Бога, у Господа Христа, не у неког лажног Бога, не у неког измишљеног Бога, него у Јединог Истинитог Бога у свим световима. Када човек душу своју, ум свој, срце своје, очи своје, чуло своје, биће цело своје преда вери и верује у Господа Христа, тада се са њим збивају непрекидна чудеса, непрекидна чудеса у души његовој и у свету око њега. Он одмах почиње да осећа како заиста Господ дела у њему и око њега, дела кроз људе, кроз пријатеље и непријатеље, дела кроз ваздух, кроз птице, кроз биље, кроз звезде, кроз небо. Са свих страна навиру и увиру у таквог човека силе Господа Христа, и Он увек победник, увек јачи од сваке немоћи земаљске, увек јачи и од онога што је најјаче и најстрашније у овоме свету, јачи од зла. Богом смо јаки, Христом смо свејаки. Нема силе овога света која се не може уништити или уплашити ако све бриге своје пренесемо на Господа Христа. Ако све биће своје предамо Њему онда Он ради по вери нашој. Како си веровао нека ти буде!

 

Мени и теби, брате и сестро, бива онако како верујемо. Господ чини све оно што хоће вера наша, вели Свети Исак Сирин. Господ чини са нама све оно што хоће вера наша. Пази како верујеш, гледај да то буде најјаче у теби. Ето Светих Апостола који, гледајући у Господа Христа и Његова чудеса, опет нису имали довољно вере, довољно силе да то све приме и схвате, да унесу у мало људско биће. Господе, додај нам вере говорили су, увећај нам веру. Да, вера настаје као што настаје зрно горушично – то је Спаситељ објавио. У почетку је мала, ти треба да је негујеш као зрно горушично, да пазиш да је зима греха, да је трње страсти не угуши и удави, ту младицу, то зрно горушично које клија, ниче и расте. Као што се трудиш око једне воћке док не порасте и не почне да доноси род, тако се треба трудити и око вере, око горушичног зрна вере. То узгајај у себи, и када та вера узрасте, гле, њене гране – то су све свете врлине. Једна грана љубав света, друга грака молитва света, трећа пост свети, кротост, благост, смиреност, све врлине из корена вере, из тог малог горушичног зрна. 

Такво је Царство Небеско, вели Спаситељ. У почетку невидљиво, и ти се плашиш. У души твојој нема Христа, нема ничега. Али потруди се, потруди се. Ако се трудиш око усева, труди се довољно око небеских усева у твојој души, само пази, пази да се ђаво не ушуња и тражи искушења кроз неке страшне падове твоје, и не украде то од тебе. Сећате се приче о сејачу и семену. Спаситељ вели: „А ђаво дође и украде оно што је крај пута“. Украде… А ти спаваш, спаваш у греху некоме, у страсти некој, у искушењу некоме. Ђаво краде посејано у срцу, посејаног Господа Христа. Највећи бол, највећа мука, највећа несрећа човекова у овоме свету јесте да му се украде из душе оно што је божанско, што човека чини човеком, оно што му даје вредности и бескрајне вредности небеске у нашем земаљском блату. Зато вера наша мора бити јака. 

Ми горушично зрно, зрно вере узгајамо и помажемо да узрасте – како? Ето, молитвом. Шта молитва ради? Молитвом расте наша вера… И још: љубављу расте наша вера, јер вера дела кроз љубав. И још, смиреношћу расте наша вера. Тако, свака света врлина појачава веру, иако оне све долазе од вере, све се хране вером, и све се врлине хране једна другом. И човек велике вере.човек истинске вере, гле, у души својој има све свете врлине. 

Погледајте Апостола Павла, погледајте Апостола Петра, погледајте Свете Апостоле, погледајте Светог Саву, погледајте Свете Мученике, Исповеднике. Шта они раде? Они живе и хране се само врлинама светим. Сваки је велики вером, али у великој вери је велика љубав, у великој љубави је велика молитва, у великој молитви велика нада, у великој нади велики пост, и тако врлина врлину храни. То је једно дрво које органски расте, органски се развија и све врлине цветају у теби. Пази како живиш, пази шта радиш, са осећањем вере у себи. Осећање вере је топло, оно загрева душу, осећање вере уноси топлоту у душу. Човек вере осећа се бесмртан у овоме свету. Бесмртност је осећање Бога. Када осетиш Бога у себи, заиста осетиш да си бесмртан, осетиш се сав Божји, осетиш да си ти вечно биће, да те је Господ створио за Вечни Живот, и да је Он дошао у овај свет да тај Вечни Живот у теби разради, умножи, да те тако васцелог пренесе из овог у онај свет као вечно божанско биће. Човек, човек светих врлина, раја Божјег, човек вечно биће! Али ђаво се руга нама кроз искушења, ђаво хоће да ми заволимо грехе, да живимо у њима. И онда он полако претвара наш живот на земљи у мали пакао. 

Господ је дошао у овај свет, спустио се у наше трулежно људско биће, биће у коме се угнездила не једна смрт, него на хиљаде смрти; угнездио се не један ђаво, на хиљаде ђавола; и Он Бог сишао је у човека и постао човек. Није послао Анђела да постане човек. Немоћан је Анђео да спасе човека од његових ђавола и од његових страсти. Само Бог јачи је од ђавола. Зато је Бог постао човек да би човек постао јачи, јачи од смрти, јачи од греха, да би постао свепобедни победник, и васкрсао победивши све смрти и узнео се у Живот Бесмртни Вечни, у Живот Божански. Зато смо створени ми људи, зато смо на овој земљи да то постигнемо; да са Христом се узнесемо изнад свих небеса, изнад свих смрти, изнад свих грехова; да постанемо Христоносци и Богоносци; да узрастемо човека у Господу, вели Свети Апостол Павле, у меру раста висине Христове.

 

Човек си, хришћанин си, ето Господ Христос је мера твога рашћења. Труди се да порастеш духовно у овоме свету у меру раста висине Христове, вели Свети Апостол Павле. Зато човек хришћанин никада не стаје на земљи, увек је у покрету, увек у подвигу, зна да треба непрекидно да расте. Камен, како вели Григорије Ниски, он већ заостаје. „Хришћанин никад не стаје“, вели исти Светитељ, никада не стаје. Стално иде напред. Гле, шта је са њим? Вечни Живот: то треба да наследи, Бога треба да смести у души својој, у срцу свом. Зато он увек иде напред, зато он по великој милости оваплоћеног Господа причешћује се великом и најсветијом Тајном, Светом Тајном Причешћа: прима васцелог Господа Христа, усељује Га у себе да би побеђивао још на земљи све демоне, све ђаволе, све грехе, све смрти, и да би стално осећао себе бесмртним и вечним и непобедивим у овоме свету, непобедивим од ма ког греха, од ма ког искушења. 

Ти, хришћанине, имаш сва небеска божанска средства да себи осигураш још на земљи Живот Вечни. Таква је љубав Господа Христа, љубав не само према капетану незнабожачком, који је показао толику веру у Господа, него према сваком људском бићу. Како си веровао нека ти буде! То Спаситељ вели за свакога од нас, и та Блага Вест, њен успех, њен живот зависи од тебе и од мене, од наше воље. Хоћемо ли или нећемо. Нико нам није крив ако ми нећемо да верујемо правом вером. Нико нам није крив ако ми нећемо да обрађујемо своју веру у себи. Немој се изговарати: те крив је овај, те крив је онај. Не, сва вера твоја зависи од тебе, од твоје воље, од твога хтења, од твога смирења пред Господом. Зато, на дан Страшнога Суда нико и неће одговарати место тебе, него ти сам, ти лично. Еванђеље је Господ донео и мени и теби: лично мени, лично теби; и с правом ће на дан Страшнога Суда питати и мене и тебе: „Како си испуњавао моје Еванђеље, живео по њему? Ја сам био на земљи, ту међу вама, ради тога; и не само то, него сам дао све небеске силе да би могли испуњавати моје Еванђеље“. 

Шта је Дух Свети, шта је Света Педесетница, шта је сила Светога Духа? Ето, у Цркви Христовој све божанске силе кроз Светога Духа дате свакоме од нас да их помоћу светих врлина, помоћу Светих Тајни учинимо својима. Од нас се тражи вера, смиреност, кротост, и даје нам се Бог у Светоме Причешћу. 

Опомени се увек, брате и сестро, сваки дан размишљај о томе шта ти дајеш, како мало дајеш од себе, а шта заузврат добијаш. Добијаш Живот Вечни, добијаш Истину Вечну, Правду Вечну, добијаш Царство Небеско, а дајеш из маленог срца свог веру у чудесног Господа Христа, и љубав, и молитву, и пост, и смиреност, и остале свете врлине. Све тако ситно и мало према Његовој Вечној Љубави и Милости према свима нама. Њему, само Њему човек има да захвали што није постао ђаво на земљи. А да Господ није дошао у овај свет, то би се десило са човеком. Хвала Господу Који је, по великој милости и човекољубљу, дао нам све што нам треба за Живот Вечни и у овом и у оном свету. 

Зато, нека увек расте вера наша у Њега. Нека наше осећање и наша мисао буду увек свесни да је вера наша, ма како велика била, увек мала. Господ усађује у нама веру нашу да и ми можемо веровати у Њега оном свемоћном вером којом је веровао овај незнабожац капетан, да бисмо и ми у свима тешкоћама нашег живота, у свима искушењима, у свима борбама, у свима хрвањима на земљи са гресима, са ђаволима, веровали у Њега као свепобедног Победника и вапијали: „Верујем, Господе, помози моме неверју“. Амин. 

Извор pravoslavie.ru

Житије светог Јована Шангајског

Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Јован је на крштењу добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име. Осим њега још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља, био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар. Још као дечак Михаило Максимовић разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље.
Као осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром.

Михаило Максимович

У време грађанског рата у Русији са породицом је дошао у Србију. Живећи као избеглица у оскудици бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику“. Овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине. Нико од њих није знао да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета.
У Београду је потом уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. У руској цркви у Београду га је владика Антоније, поглавар Руске заграничне цркве, произвео у чин чтеца. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године узевши име Јован, према свом претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић.

Јеромонах Јован (Максимович)

Ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. У Битољу се убрзо прочуо као добротвор и доброчинитељ. Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима.

Владика Јован, Шангај 1934

Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао.
Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресвета Богородици. У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године.

Архиепископ Јован, Њу Јорк 1964

Док је службовао у Паризу, називали су га Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се. Последње четири деценије свога живота није имао уобичајени сан, одлучио се на подвиг ноћног бдења не спуштајући се никада на кревет. Његов узор у томе био је свети архиепископ Мелентије Леонтович чије су мошти почивале у Успењској цркви у Харкову и који је узео на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет.

Нетљене мошти светитеља Јована

У Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године (19. јуна по старом календару) служио је Литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом и ту се упокојио. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице („Курскаја – Коренаја“).Пред њом се и упокојио.
О себи је написао следеће: „Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.“
За светитеља је проглашен (канонизован) 2. јула 1994. од стране Руске заграничне православне цркве у Сан Франциску, Калифорнија.

.Извор pravoslavie.ru..

 

 

Срећан празник драга браћо и сестре Светог Јована Шангајског и Санфранциског! Срећна слава, на многаја љета!

МОЛИТВА прва светом Јовану Шангајском

О, светитељу, чудесни Јоване! Толико си раширио срце своје да се у њему без тесноте може сместити мноштво поштовалаца твојих из разних племена и народа. Погледај на убогост речи наших које ти ипак из љубави приносимо и помози нам угодниче Божији да се од сада очистимо од сваке нечистоте тела и духа делајући Господу са страхом и радујући му се са трепетом. И чиме ћемо ти узвратити за радост ону коју осетисмо гледајући у светом храму мошти свете твоје и славећи помен твој? Ваистину, немамо чиме узвратити, осим ако почнемо себе да исправљамо, бивајући нови уместо старих. Буди нам заступник за ову благодат обновљења, о свети Јоване, који си се од овога привременога преселио у онај вечни живот, у који те упути Пречиста Владичица Одигитрија Руског Заграничја и Расејања чудотворном иконом својом Коренокурском која ти беше сапутница у дан представљења твога, којој се радујеш сада у хору светих који славе Јединог у Тројици слављеног Бога, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин. 

  

МОЛИТВА друга светом Јовану Шангајском

О, светитељу, оче наш Јоване, Пастиру добри и тајновидче душа људских. Сада се крај Престола Божијег за нас молиш, јер си и сам после смрти рекао: ”Мада сам умро - ја сам жив”. Умоли Свештедрога Бога да нам дарује опроштење грехова, да се смело пренемо духом и чамотињу овог света стресемо са себе и да Богу завапимо да нам да смирења и Богонадахнућа, Богосазнања и духа побожности на свим путевима живота нашег. Јер си милостиви хранитељ сиротиње и искусни путоводитељ на земљи био па нам и сада буди вођа као Мојсеј и у смутњама црквеним свеобухватно уразумење Христово. Услиши уздисање смућене маладежи нашега поколења изложене бурама свезлог беснила и стреси тегобу чамотиње са пастира који изнемогавају од насртаја духа овога света и који се муче у укочености и празнини. Да ти са сузама вапијемо, о топли молитвениче, посети нас сироте, који се давимо у мноштву старсти и чекамо твоје очинско настављење да се озаримо звездом невечерњом у којој ти обитаваш и молиш се за чеда своја расута по свој васелени,али која се макар и слабом љубављу, ипак ка светлости отимају, где светлост, Христос Бог наш обитава, Коме припада част и сила сада и у увек и у векове векова. Амин.  

  

МОЛИТВА трећа светом Јовану Шангајском

О, велики угодниче Божији архиепископе шангајски и санфранцискански. Још док си био на земљи пројавио си силу чудотворства дату ти од Бога ради помоћи онима који су у болестима, невољама и тузи, умном растројству и телесној слабости. Огњеном вером својом удивљавао си инославне, подвигом поста и молитве одгоонио си силе демонске, ревнујући Христа ради разобличавао лажну мудрост овога света, смирењем својим достигао висину созрецања Божанских тајни недоступних страсном срцу и уму. Стекавши Духа Светога у Царство си Небеско ушао одакле и данас помажеш онима који ишту твоје молитвено заступништво. Знајући за неисказане дарове Господње поверене ти због врлина и смирења твога, свеусрдно ти се обраћамо као деца свомедобром и драгом родитељу. Помоли се Христу Спасу нашему, да нам подари вере, наде и љубави: вере да верујемо чврсто и непоколебљиво по предању Светих Отаца откривеном Духом Светим :наде да се надамо у победу Царства Божијег над царством зла и греха:љубави да волимо Бога и ближњег свога свим срцем и свом душом, да не будемо лицемерни, саможиви и самољубиви. Помоли се Христу, Спасу свети оче Јоване да нам подари смирење и трпење: смирење да се смиримо под силну руку Божију и да не угађамо себи, него Творцу нашем и промислитељу; трпења да претрпимо до краја у искушењима и напастима и да се тако спасемо и у Царство Божије уђемо. Помоли се свети архипастиру за све болесне, немоћне, раслабљене и намучене за сиротињу, удовице, децу без родитеља. Помени у молитвама све некрштене, да се крсте, а све заблуделе и отпале од Цркве Православне, да се врате из туђе земље јереси и безбожја у дом Оца Небескога. Сети се и наркомана, блудника, развратника, пијаница - нека и њих Господ у свом неизмерном човекољубљу обрати на пут правде и спасења и пут Спасења Вечног и Истинитог. Не заборави ни нерођену децу коју мајке у утробама убише и не дадоше им да виде светлост дана Божијег: помоли с еи за све оне жене које у безумљу своме наумише да плод свој побаце, да их Господ преблаги уразуми и од зле намере њихове одврати. О, Свети Јоване, добри и мили наш владико, на крају се сети и нас недостојних и грешних, измоли нам од Цара Небеског време за покајање да нас неплодне и окамењене не порази гнев Његов праведни , него да се очистимо од греха и страсти, умијемо сузама скрушености и заједно с тобом прославимо Свету Тројицу Оца, Сина и Светог Духа сада и свагда и у векове векова. Амин.  

  

Чудотворни појас Светог Јована Шангајског и Санфранциског

Тропар, глас 5.
Брига твоја о пастви странствујућој, предображаваше молитве твоје, које се за сав свет свагда приносе: тако верујемо, познавши љубав твоју, светитељу и чудотворче Јоване! Сав од Бога освештан свештенодејством светих пречистих Тајни, којима и сам свагда укрепљен, хитао си страдалницима, исцелитељу најрадоснији. Пожури и сада у помоћ нама који те свим срцем поштујемо. 

  

Мошти Светог Јована Шангајског

Кондак, глас 6.
Славни апостола Христових наследниче, јавио си се да нас маловерне и хладне срцем спасеш. Древних светих благодаћу и подвизима обукао се јеси, зато си од Бога и Небесне тајне добио. О предобри хранитељу сиромаха, који дајеш наду од света одбаченима, о светилниче Христов, Божанственим пламом у освит Страшнога Суда ужежени. Моли се за нас, светитељу оче Јоване, да се и наша срца разгоре пламеном спасоносне љубави за Христа и да се спасу душе наше у времена последња.  

Света Петка Ђунис 

Чудо св. Јована Шангајског

"Диван је Бог у светима Својим"

Пре него што почнем описивати ово ванредно чудо Светитеља, за које чух од брата у Христу који лично познаје очевидца и онога пред чијим се очима чудо и десило, и који је то сам овом испричао на духовну радост и наук, хтела бих још на почетку навести неколико речи из самог свечевог житија, ради бољег упознавања са њим.
Између осталог, за њега се говорило да је дечији анђео чувар.

«И ђаци Богословије почели су да примећују да отац Јован мало једе, и то само једном дневно, да је увек насмејан, да се никад не љути, и да никада не спава. Од дана када је примио монашки постриг па до смрти Свети Јован никада није спавао у кревету. Често су га ђаци, долазивши у његову келију, налазили како на коленима спава испред иконе Пресвете Богородице, уморан од метанија (земних поклона). Често је звао ђаке код себе и тада би им давао пакете које је као помоћ добијао, али их никада није отварао, већ је све давао деци и радовао би се њиховом одушевљењу.
Ноћу би обилазио спаваоне и покривао децу, намештао им јастуке и покриваче и осењивао знаком крста. Другим речима, отац Јован је деци био отац и мајка, и анђео чувар.
У Битољу су га сви волели, јер се одмах прочуо као добротвор. Посебно је поштовао светог Наума Охридског, јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника и још од тада потичу сведочанства о његовим чудотворним исцелитељским моћима. «

А сад да се вратим причи с почетка.
Брат Петар и његова супруга, који живе и раде у иностранству, очекивали су принову, свог првенца. Весеље огромно, као што то бива. А кад плод оживе у утроби, те ноћи Петар усни чудан сан: у сну му се јави неки светитељ, сав у светлости, који рече да се зове Свети Јован Шангајски, и каза му да, кад се дете роди, оде у Руску цркву и потражи оца Алексеја, да га доведе и да крсте дете; чак рече и које име да му дају. Петар се прену из сна, зачуђен, али брзо заборави на све.
А онда жена доби превремене болове - сад, да ли се то зове спонтани побачај, нисам сигурна, опростите на незнању, углавном се прерано породи - и како је дете било недоношче, морали су га ставити у инкубатор. И Петар се напрасно присети свог сна и одмах пожури у Руски храм да провери његову истинитост.
Кад је ушао у храм, затекао је неку жену како уређује цркву и аранжира цвеће. Он је упита да ли ту служи отац Алексеј, на шта му жена одговори: "Да, сачекајте, сад ћу га позвати...". Тешко је рећи шта је човек у том тренутку помислио, јер ни он сам не може, ни дан-данас, да опише кроз шта је тада пролазио.
Кад је отац Алексеј изашао, Петар му све исприча: и о сну и о прерано рођеном детету, а отац Алексеј, кад чу за Светог Јована Шангајског, одмах понесе све неопходно за крштење, јер Свети Јован беше, за земнога живота, његов духовни отац!
Будући да је дете било у инкубатору, болничко особље се бунило против било чијег уласка, али је доктор, ипак, дао сагласност да се обави Света Тајна Крштења.
У току ноћи, јављено им је из болнице да је дете преминуло...
На такву вест човек никада не може да буде спреман, али родитељи, шта ће-куд ће, схвате да је најбоље да дете, кад је већ дао Бог крштено, сахране, како то и доликује хришћанима. И Петар оде у болницу да затражи дететово тело, али му особље каже да, услед довољне неразвијености и чега све не, они не практикују да пуштају ту децу да се сахрањују, већ их све стављају у један спремник, малтене контејнер. Оца је ова вест страшно погодила и не налазећи начина да свога вољеног али прерано изгубљеног сина добије, он упита доктора да ли би могао да барем тамо где већ лежи, изврши опело. И доктор пристане.
Поново је позван отац Алексеј и тек што је почео да поје, кад наједном - соба се сва испуни миомирисом и светлошћу и пред њима се појави Свети Јован Шангајски. Они га упиташе који је разлог свему овоме, а Светац им одговори да је то због све ове некрштене дечице која ту леже и о којима једино Господ премишља, и да је било потребно да се ово место освети. У том свод над њима нестаде, раствори се, и видеше небо изнад себе, сво у светлости, а из светлости се указа једна рука, која позва душе дечије да пођу за њом.

Свети оче Јоване, моли Бога за сву нашу дечицу, па најпосле и за нас који слабо или никако не бринемо ни о себи а камоли о њиховом спасењу, а све нека буде Божија воља, не моја. Амин. Боже дај.

Остало ми је само да напоменем, како прича овај брат у Христу, да је брат Петар, по превеликој милости Божијој, након свог рано преминулог првенца, био дариван са четворицом синова. Бог да их све поживи и сједини у Царству Небеском. Амин. Боже дај.

"Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља."

 

 

 

 

 

МОЛИТВА СВЕТОМ ЈОВАНУ ШАНГАЈСКОМ

 

О Светитељу, оче наш Јоване, Пастиру добри и тајновидче душа људских. Сада се крај Престола Божијег за нас молиш јер си и сам после смрти рекао: “Мада сам умро - ја сам жив“.
Умоли Свештедрога Бога  да нам дарује опроштење грехова, да се смело пренемо духом и чамотињу овог света стресемо са себе и да Богу завапимо да нам да смирења и Богонадахнућа, Богосазнања и духа побожности на свим путевима живота нашег.
Јер си милостиви хранитељ сиротиње и искусни путоводитељ на земљи био па нам и сада буди вођа као Мојсеј и у смутњама црквеним свеобухватно уразумење Христово.
Услиши уздисање смућене младежи нашега поколења изложене бурама свезлог беснила и стреси тегобу чамотиње са пастира који изнемогавају од насртаја духа овога света и који се муче у укочености и празнини.
Да ти са сузама вапијемо, о топли молитвениче, посети нас сироте,  који се давимо у мноштву страсти и чекамо твоје очинско настављење да се озаримо звездом невечерњом  у којој ти обитаваш и молиш се за чеда своја расута по свој васелени, али која се макар и слабом љубављу, ипак ка светлости отимају, где светлост, Христос Бог наш обитава, Коме припада част и сила сад и увек и у векове векова. Амин.

 

Извор СВЕ У ПРИЧАМА БИВА

 

 

Старац Илија: „Слабљење породице прети ужасним последицама“

Предлажемо вашој пажњи интервју са старцем, схиархимандритом Илијом (Ноздриним) који је водио новинар портала Православие.ру.

 

    

 

–Баћушка, видимо да има пуно младих породица које су се распале. Па и не само млади супружници, него и они који су проживели заједно 20-25 година се разводе. Зашто се то догађа? Шта је неопходно урадити да би се сачувала породица?

 

–Све је ствар у нашем моралу. Треба да имамо на уму: пре свега, постоји Бог, постоји душа у човеку. Постоји вечност. Имамо толико агрумената да признамо ту истину, да једна особа не би моглa да их наброји. Можемо рећи да је и милион мало. Све нам о томе говори. Погледај се, човече! Погледај око себе! Погледај на живот, на историју. Имамо Свето Писмо које нам од Адама до дана данашњег сведочи о Богу. А колико имамо примера појава са оног света. Имамо на хиљаде таквих примера! Све то говори о Божанској Истини! Против нема никаквих доказа! Нећемо погрешити ако кажемо нула. Само ђавоља обмана. И ти несрећни људи, у пуном смислу те речи, који не желе да признају Истину. Да је признају као Божанску Истину. Као истинску историју.

Ми смо је, чини се, само захваљујући хришћанству, захваљујући сталном моралном животу достигли! Много шта у техници, култури – много смо напредовали! У развоју... На пример, ракете, а сада и мобилни телефони...Захваљујући Новом Завету, благодарећи хришћанству.

Али човек никако не жели да призна да је вечан. Да има душу. Наравно да је то од ђавола. Ако би човек живео по Закону, увидео би колико је бедан, уколико је без Бога! Колико је несрећан, како у садашњости, тако и у будућности која ће бити неизбежна. Питајте било коју бакицу, питајте научника. Имамо толико генијалних научника. Први универзитет је основао Ломоносов који је био дубоко верујући научник. Како је расуђивао о сунцу! Ова страшна громада, попут искре пред Тобом – пред Тобом и пред Богом! Прочитајте његове стихове. Највећи научници постојали су и у прошлости и постоје у садашњости.

То о чему сте ме питали, није од науке, не. То је само од изопачене душе. То је омладина која не жели себи добро, не жели да схвати историју. Ништа не знају! Одричу се Бога. У потпуности су профани. Погледајте их. Не разумеју живот, не знају да живе! Када живимо безбожним животом, наравно, живот у нама бива све беднији, изумире. Таква особа не живи стварно: ни спољашње, ни унутрашње. Међутим, идаље не жели да призна оно, што чини истинско позитивно у животу: да призна Бога, призна вечност, призна бесмртност своје душе. Не жели. Не зато што нема доказа, сведочанстава, а просто ђаво таквог човека, наравно, врти. Само кад би рекао: Господе, дај ми да схватим Твоју Истину! Или прве речи Спаситеља: „Покајте се јер се приближило Царство Небеско“. То је вечност, то је исправан живот. Уколико у животу буде постојала доследност у удаљавању од Бога, као што је сада, готово је! То прети ужасним последицама.

Ево сада имамо брошуру „Последњи позив“. Није познато, можда је и одрасла особа, али говоре да ју је дете написало. Многи су је прочитали. Наравно, страшно је чак и помислити, нећемо чак ни говорити чиме прети та безбожност, то удаљавање.

Питали сте о породици. Породица је ћелија, мала честица нашег друштва. Одржавањем породице и јачином породице одређује се стање у друштву. Слабљење породице прети ужасним последицама. Све је то губитак морала, губитак савести. Губитак свести. Губитак оријентира за оно што је најважније у животу.

 

– Баћушка шта значи Православље за Русију?

 

–Слава Богу да се сада макар назива Русија. Макар је реч у називу земље – Русија. Стара реч. Колико већ векова постоји. Комунисти су желели да угуше прошлост. Како може биљка да расте, ако јој се исече корен? Тако је било код нас при совјетској власти. Ништа старо нису желели, само новине. Али, то је демонско – ђаво је тако програмирао људе, да одбаце своју историју, Русију, своје корене. Хиљаде величанствених хероја и војсковођа! Колико смо само у прошлости имали проналазача, ма како на то гледали! Комунисти на то нису подсећали.Само: револуција! револуција! – како је то викао врчави. Њему је требала само револуција. И готово. Наравно, Русија је велика земља. Света Русија! Звала се Света Русија. Заиста, она је била велика. Какви су били људи, велики, здрави, јаки! Шта смо ми данас? Ситна скупина. Чак и спољашње гледано.

Не, не смемо порицати: слава Богу, данас много људи прилази вери. Прилазе свесно. То радује. Наравно да је пријатно. Људи пуне храмове и откривају због чега живе, шта је живот и који је његов смисао. Да није смисао само у раскалашном животу. Него управо у нашем високом моралу који је изнедрило хришћанство. Исправно је да овде тежимо таквом животу и задобијамо вечност.

 

– Зашто су свети оци тако подстицали уздржање? Шта оно даје?

 

– Па како! То се подразумева, уздржање. (Смеје се) Наравно, аскеза стоји управо на уздржању. Наш морал, наша снага, сазнање стоје на уздржању. Ако се не суздржавамо, како ћемо? Црква је установила свој устав. На велику жалост, људи клевећу Цркву, свештенике, архијереје. Они апсолутно не знају смисао духовног живота. Црквеног живота, разумете? Како су пре ратовали? За Веру, Цара и Отаџбину! 

Ако не буде уздржања, последице ће бити лоше. У породици на пример. Ако узмемо децу: родитељи им много дозвољавају. Имамо доста примера када су деца убијала своје родитеље. Због чега? Зато што им је све било дозвољено! Разумете ли? То је ствар васпитања. И Црква прва васпитава човека. На пример, током поста. Нема свака породица могућност да обезбеди себи све што се може купити: за исхрану, за облачење – то је раскош. 

Ево син моли: „Тата, купи ми ауто. ̶ Стрпи се, сам заради, па онда и купи: ауто, или нешто друго, на пример, стан. Тада ћеш знати да цениш.“ Када дају све на тацни...Треба човек да се труди, онда ће умети да цени свој ауто, да га чува, па чак и да вози пажљивије.

 

–Оче споменули сте архијереје. Ко је то архијереј у Цркви? Како треба паства да се понаша према њему?

 

–Ако бисмо светски размишљали, архијереј је начелник. Хришћанство треба разумети. Људи нападају веру, али при томе немају никакву представу о хришћанској вери, о томе шта је вера. Одакле почиње историја хришћанства? Имамо празник Тројице. Шта је то Тројица? То је силазак Светог Духа на апостоле, а значи и на људе. Господ је обећао да ће после Свог Вазнесења Он послати Дух Свети. Ми не разумемо... Пошто не знамо веру, не знамо ни смисао живота. Јер све је: од буве до огромне животиње: слона, камиле; од мале латице до џиновског дрвећа – све живи само искључиво благодарећи дејству благодати Божије. Дејству силе Божије, Премудрости Божије. Ако чак и окорелом злочинцу, о коме је страшно и говорити, одузмемо снагу благодати, неће моћи без ње да преживи. Све живи само захваљујући благодати. Омладина, безбожни људи, разне деноминације, конфесије – све Господ чува само Својом благодаћу. У свет после страдања и Васкрсења, после Вазнесења Свог, Господ је обећао да ће послати Дух Свети. Прво на апостоле, а преко њих на цео свет. Први пријемници Светог Духа били су апостоли. Они су освећивали прве следбенике Спаситеља. Треба о томе читати. На жалост, не знамо Нови Завет, историју хришћанства.

Узгред, богословска наука је најопширнија од свих научних грана. Она вуче своје корене из Новог Завета. Али, нажалост, људи не желе то да знају. Ђаво, наравно, све задржава. Неко сматра да је верујући човек ограничен човек. Као Хрушчов који је говорио да се будале крштавају. Наравно да је сам био у заблуди. Колико је хиљада људи преко њега погинуло! Без размишљања је дао Крим. А Крим је увек био руски. Тамо је проливено море руске крви. Показало се да је издајник. Сматрао је да вернике може и у лудницу да пошаље. Тако су и радили, тако је и било. Колико људи су сместили! Сам само што нисам тамо завршио. 

–Оче, желели бисмо да нам кажете своје мишљење о Украјини? Данас расколници желе да одузму Кијево-Печерску Лавру, скупљају потписе на интернету. Како украјинци, како руски народ да реагује?

 

–Та украјинска смута почела је од Мајдана. Обест тих зараћених страна. Колико хиљада људи је погинуло. Колико је свега уништено. И до дана данашњег су видљиве последице. Дрскост. Бандити лако заузимају власт. Они немају савест. Ни закон. Као што је речено: закон није за будале. 

–Последњих 20 година су изузетно популарни екстрасеанси, гатаре, свакојаки исцелитељи. Народ је спреман да им плати „за помоћ“ огромну суму новца, често и последњи динар. Због чега су опасне такве занимације?

 

–То је све удаљавање. Прави губитак вере. Последица безбожништва. У времену до револуције имали смо мисионарске семинарије, духовне школе. Тамо су људима давали правилна схватања о вери. Појава секти и ненормалних учења је резултат демонске силе. Човек тежи да спозна нешто истинито, али нема правилно усмерење, нема правилну науку. За нас је најстрашнија школа у којој децу не уче правилном смислу живота. Наравно да када човек жели да спозна нешто више од свакодневнице, он наседа на свакакве мамце. Попут птице. Узмимо кокошку: за њу нема добре хране. Ако јој сипају неки песак, она ће га свеједно кљуцати. Тако и људи. Заразе се свакаквим сектама. 

– Оче Илија, а како да се боримо са гордошћу? Особа иде у храм и моли се, али никако не може да победи гордост. Буду и бриге, сумње, униније. Како се супротставити?

 

–Да се сећамо да је сав наш живот кратак. Није нам загарантован ни један дан на овом свету. Али, Господ нам је указао на вечност. Господ би могао све да створи за вечни живот. Могао би да нас ослободи ђавола и свега изопаченог и да окрене човека к Себи. Али, пошто је човек венац творевине, он је надарен вољом. Ево на пример 12 апостола и међу њима Јуда. Спаситељ-Богочовек зна да ће Га Јуда издати. Могао је да га, као и друге апостоле, сачува. Господ му ју све дао да би он поверовао, али...Исто тако сваког човека Господ води ка добру, али поштује и његову вољу. Ми смо привремени. Наш живот је сувише кратак, сувише ограничен. Господ нам указује на вечност. Колико империја, колико држава је било...Господ нам указује на нашу будућу, бесконачну вечност. 

– Баћушка, последње питање. Често позивате људе да се моле за нашег Председника Владимира Путина. Испричајте, молим Вас, читаоцима портала Православие.ру зашто је важно молити се за Председника?

 

–То је само по себи јасно. Јер он је Председник. Сами видите у медијима, какву сталоженост, снагу ума и вољу треба неко да има да би управљао тако великом, вишенационалном земљом као што је Русија. Ставите било кога другог, да ли ће успети? Јер сви смо ограничени, па макар имали и сву памет овог света, па и више. А критичари... Данас многи воле да се баве разноразном критиком, хулом на Председника и на друге надређене. Али, да поставиш таквог човека на дан, да ли ће се снаћи? Да ли би много урадио? То је као у пословици: видиш трн у оку брата свог, а брвна у оку свом не опажаш. У породицама је исто стање.

Шта је урадила револуција? Постојао је царски режим – како је земља била јака и моћна. Са јаком флотом, војском, полицијом. Када су почели да је подривају, шта смо добили? Мало је рећи да 70-80 милиона, чак око 100 милиона је било погубљено током геноцида над руским народом. Колико су само људи без суђења и истраге убили! Какав морал! Говорили су да је у Русији била експлоатација. Није истина. Шта су радили комунисти? Само у једном месту стрељали су 11 хиљада људи. А колико чамаца пуних људи су потопили! Колима, Соловки, Магадан....Колико стрељаних и убијених. Шта су починили ти „поштени“ људи, пре свега Уљанов па и Стаљин? 

Треба се чврсто држати. Народ је изабрао Председника. Он све своје напоре улаже у државу. Молитва за Председника је врло важна и неопходна. Види се да му само Бог даје снаге.

Извор pravoslavie.ru