Živote, dobar ti dan! (Jupiter u Vagi)

Sreća je jedino što se umnožava kada se deli.

Ako ne znate da li ste srećni, zapitajte se koga volite i ko voli vas. Šta ste uradili lepo za nekog drugog? Šta vas je obradovalo? Šta vas čini srećnim svakog dana? Ko vas čini srećnim?

Sva ova pitanja postavite sebi pre nego što krenemo na ovo dugo putovanje sa Jupiterom u Vagi. Kroz znak Vage će krenuti 9.9.2016. godine.

Šta nam donosi?

Svako partnerstvo će biti plodonosno.  Ukoliko već sarađujete sa nekim biće samo bolje, a ako to želite, iskoristite narednih godinu dana da ostvarite dogovor. Ako se bavite umetnošću, nečim što volite, stvarima vezanima za pravo ili kozmetiku – nema razloga za brigu, biće pojačana potreba za tim uslugama.

Kakve veze ima Jupiter u Vagi s ljubavlju?

Odnosi koji budu započeti sada će imati  veliku šansu da se pretvore u nešto dobro, plodno. Oni koji su planirali svadbu, sada je dobro vreme za to. Lakše ćete zajedno rešavati probleme.

Putovanja sa partnerom će biti pravi užitak, ali slobodni će takođe moći da upoznaju neku osobu na putovanju.

Recite da svemu. Ne odbijajte pozive na piće, izlazak, pozorište, bioskop. Uživajte u umetnosti, širite kontakte.  Sve je lakše i lepše sa nekim, bilo da je taj neko partner ili prijatelj.

Imajte u vidu da druge treba da poštujete, da ih tretirate kao sebi ravne. Sa svakim pokušajte da nađete zajednički jezik zarad mira.

Bitno je da sve bude pravedno, da svi shvate da smo isti pod jednim “nebom”. Jupiter u Vagi u vazdušnom znaku pa mu nisu  toliko bitne materijalne stvari. Za sada su mu bitni ljubav, kontakti, dogovori, saradnje.

Očekujte po novinskim člancima da će biti mnogo više venčanja nego prethodnih godina, ali se i sami spremajte da posetite nečije slavlje.  Čak i oni  koji nisu skloni braku će poželeti ozvaničenje.

Gde da tražimo sreću ove godine?

U miru. U balansu. U skladu sa sobom, sa drugima, sa svetom. Ako budete želeli nešto da analizirate, da radite sami, da ne uključujete druge – neće vas to usrećiti. Trebalo bi da pitate druge za mišljenje o svemu što radite, a opet, budite skloni kompromisu. Saradnja sa strancima će biti odlična. Svako usavršavanje će biti praćeno  velikom dozom zadovoljstva, jer će ljudi imati više volje i želje, ali će e uglavnom okrenuti svi prema nećemu što vole.

Očekujte neka nova dešavanja u svetu mode, više kurseva, fakulteta vezanih za tu oblast.  Nosiće se sivo i roze i mirnije boje, ali nakit i romantična odeća će biti neizostavna svakog dana. Ženstvenost je na ceni, ali ne provokativnost.

Žene će napredovati više od muškaraca na visoke pozicije. Ovo se odnosi i na politiku. Imaće veću podršku naroda.

Više će se pričati o umetnosti, umetnicima, možda ćemo gledati neki film koji je snimljen po nekom romanu, eventualno seriju, tako da će umetnicima biti malo bolje.

Sad  kada ste sve pročitali, znajte da ćete moći da se oslonite na druge sve do 10.10. 2017. godine, kada Jupiter ulazi u Škorpiju.

Bolje će biti Strelčevima,  Vagama, Ribama, Vodoliji, Blizancima.  Manje će ovu promenu osetiti Lavovi, ali opet će se malo pokrenuti na bolje.

Astrosimbolika

Ovo su dvoje koji se drže za ruke. Ovo su svi aranžmani za "medeni mesec". Venčani list. Osmesi gostiju kad oni kažu dva puta da. Ovo je gomila pozivnica za svadbu.  Dogovor. Pregovor. Kompromis. 

I za kraj, nek vam svaki dan bude kao ovi stihovi, makar godinu dana

,,Već je vrime da se pomirim sa svitom
i tiho, k'o da zaronim na dah
U svemu sad mogu naći nešto lipo, lipo
i reći živote, dobar ti dan”

(Džiboni) 

autor astrolog Jovana Vilimonović

jovanavilimonovic.com

МЕЛЕМ ЗА ДУШУ: Светоотачке приче о Божијем промислу

 

 О незнаним судовима Божијим

Неки монах из Скитске пустиње, идући у Александрију да прода своје рукодеље – јер је израђивао корпице – виде неку сахрану. Био је умро игемон (управитељ, губернатор) дотичног града, велики паганин, који је побио хиљаде хришћана, јер то беше у време великих прогона. Беше леп дан, и читава варош иђаше за њим, спровођаше га до гроба.

Када је стигао нађе неког великог пустињака, који живљаше у пустињи 60 година и живљаше само од корења и с оним што налазаше у пустињи, нађе га поједеног од хијене.
Онда је монах помислио: са колико је почасти ишао ка гробу игемон, који је побио хиљаде хришћана, а овога, који је служио Богу 60 година и живео само о посту и молитви, појела је хијена! Какве то судове има Бог? Чини ми се да Бог, будући предобар, допушта и неправедне ствари.
Молићу се Богу да ми покаже какви су Његови судови, јер и поједини људи расуђују против Божијег промисла, Божијег бриговођења. Један је зао, грешник је, а иде му добро. Други је добар, али су деца зла, жена је болесна, а он утекнувши од једне наилази на другу невољу. Један је зао, а живи дуго, а други је добар и умире рано. Гле, неки хришћанин је добар, моли се Богу, пости, и само на гнусобе наилази, а други је зао, псује, пије, и тога Бог не кажњава.
И тако, монах је уочио много таквих ствари, као што се каже код пророка Јеремије:Господе, шта је, јер пут злих напредује, а пут правих увек је у невољи.
И од тога дана почео је да се моли: „Господе, покажи ми судове Своје, да не бих судио!“ И почео је онај монах да се моли Богу да му покаже судове Његове: како то да један, сиромах, који је свет и прав, буде болестан, страда, наилази на невоље, а други, грешан, ради по својој глави, а здрав је и богат, има успеха, постаје велик у служби, у части, и у свему му иде добро. И молио се монах дуго Богу да му покаже због чега бивају ове неправде, да добри често пате, а злима иде добро. „Нека ми покаже Бог судове Своје, јер је и мене често саблажњавала ова ствар, јер сам видео многе неправде, којекако ми се чини – да је Бог допустио“.
А Преблаги Бог, пошто човек не зна судове Његове, предочио му је на овакав начин судове Своје, иако је могао да га сатре због овог испитивања, да сазна тајне Божије, које не знају ни анђели. Али пошто га љубљаше због светог живота, хтео је да га умудри, јер судове Божије нико не може знати.
Једном је пошао пустињак сам у Александрију да прода своје корпице, јер беше три дана хода. Али чим је пошао од своје пећине, на некој лепој пољани изашао му је у сусрет други монах, млад, веома леп.
– Благослови, оче!
– Господ нека те благослови, сине!
– Камо идеш, оче?
– Идем до трга, да продам своје рукодеље.
Они продаваху корпице и куповаху хлеба, прављаху двопек и хранили су се зеленишем који су налазили по пустињи.
– Оче, ја исто у Александрију идем.
– Слава Богу да имам сапутника!
Пошто је преузео терет старца, млади монах му је рекао:
– Оче, гледај шта је. Знаш шта треба да чине монаси када иду на пут. Да се моле све време и да разговарају с Богом. То је дужност монаха и хришћанина, кад иду путем: да се моле.
– Тако, оче, до Александрије ћемо се молити!
– Да не проговоримо ни реч! – рекао му је онај млади. Идући заједно три дана овим путем, видећеш на мени неке страшне ствари. Да не говориш, да ми не судиш и да не погазиш заклетву!
– Да, сине! Ако ми Бог помогне, нећу више говорити!
И пошли су обојица. Млади монах ношаше корпице, и иђаху ћутећи. Око поднева, када је сунце жегло веома јако, наишли су на неко село, и изашла су пред њих два млада човека:
– Оци, од сада не можете више путовати, јер сунце жеже веома јако. Хајдете код нас!
Та два младића су их примила са великом чашћу, јер на Истоку током дана не можеш путовати, него само јутром и вечером. И тамо је таква традиција: како те прими у кућу, да ти опере ноге. Спаситељ је рекао Симону фарисеју: Уђох ти у кућу твоју; ни воде ми на ноге ниси дао! (уп. са Лк. 7,44). Јер је тамо песак веома врео, и кад си стигао човеку у кућу и лине ти мало хладне воде на ноге, чини ти велико добро. Ноге се ужасно ужаре због песка и камења. Ти младићи, када су знали да су из Скитске пустиње, где беху само свети монаси – Свети Антоније Велики, Свети Макарије Велики, Свети Сисоје Велики, Свети Онуфрије Велики и други велики испосници које имамо у календару – примили су их са још већом чашћу, са љубављу, опрали су им ноге, одморили их и поставили за сто.
Ти младићи имађаху у кући неки сребрни суд, веома скуп, што им беше остао с колена на колено. У тај суд су им ставили пустињачку храну, из побожности, указујући им доличну част. Монаси су јели, благодарили су и пошли су да отпочину, јер беху уморни. Пред вече, кад да пођу на пут, млади монах је украо сребрни суд. Стари монах је видео и помислио је: „Гледај! Примили су нас људи са толиком чашћу, опрали су нам ноге, дали нам да једемо, а овај монах је украо сребрну зделу“.
Идући они мало даље, прешли су преко неке ћупријице. Млади монах је осенио онај суд крстом и бацио га је у воду. Старац је видео и помислио је: „Каква неправда! Зашто узе зделу и баци је у воду? Зашто је није оставио тамо?“ Али је прећутао, јер имађаше завет до Александрије да не говори.
Увече су стигли код друго двоје младих. И ови су изашли пред њих, примили их с љубављу, опрали им ноге, како је обичај, и дали им да се одморе. Ти су имали детенце од неколико месеци. Ујутру, кад да пођу, млади монах је отишао код дечије колевке, а да његови родитељи не примете, и убио га је. Старац је видео и говораше у свом уму: „са каквим сам зликовцем пошао ја на пут! Тамо је украо сребрну зделу, овде је убио дете!“ Али га он беше упозорио: „Видећеш много код мене на овом путу, немој случајно да проговориш, јер кршиш заклетву!“
Другог дана око поднева, пролазећи кроз неко село, изашао им је у сусрет неки домаћин:
– Оци, од сада не можете више ићи, јер је сунце припекло и велика је врућина. Хајдете код нас да се одморите неколико сати, а пред вече ћете поново поћи.
Тај човек имађаше везаног пса, који чуваше читаво домаћинство. Примио их је човек, угостио их, дао им да се одморе. Пред вече, кад се почело прохлађивати, они су отишли. Млади монах се вратио натраг и – да власник не примети – закрстио је пса, и пас је скочио увис и угинуо је. Тада старац гледаше, али ћуташе: „Каква је ово работа? Тамо је украо сребрну зделу, онамо је угушио дете, овде је убио пса!“
Идући они другога дана, успут су прошли поред неке крчме. Тамо више нико не говораше о Богу, говорио је алкохол у њиховим главама: подврискиваху, певаху, звиждаху, псоваху; и кад су видели монахе, почели су викати: „Гледај попурде!“ – Кад је човек пијан, не говори више он, говори ђаво!
Стари монах није рекао ништа, гледао је свој пут. А млади се окрену ка крчми и направи три метаније. пошто се поклонио према крчми, пошао је даље.
На ивици шуме било је село и нека напуштена црква. Није имала ни крста, врата беху узета, прозори полупани; пуста црква, напуштена сигурно пре више од 40 година. Млади монах је узео неколико каменчића, осенио их Светим крстом и почео их бацати на цркву. А стари монах говораше у себи: „Види ти ово! Да је од Бога, не би то чинио. Али од ђавола је, јер се крчми клањао, а на цркву баца камење“. Али му не беше дозвољено да говори. До Александрије беше још један дан.
Трећега дана ујутру, идући они покрај неког села, стигну до неке куће покривене сламом и трском. На кућном трему била су дечица, њих петоро, и плакаху. Стари монах је извадио нешто из ранца и дао им. Затим их је упитао:
– Што плачете?
– Јуче су сахранили мајку!
– А имате ли оца?
– Отац је умро лане.
Немађаху, јадници, ни оца ни мајку. Пошто су отишли, млади монах се врати натраг и запали кућу. Деца су се разбежала куд који. Стари монах је помислио: „је ли то човек? Запалио је кућу! Господе, колико ћу ја још трпети овог убицу? Тамо се клањао крчми, овамо је гађао цркву! Овај само зла чини!“ Али ћуташе, јер ће увече стићи у Александрију, у варош.
Кад су стигли у Александрију, беше вече. Тамо беше нека велика вила и власник не беше код куће. Млади монах је мало погледао кућу, и врло брзо већ је био на врху куће. За један сат уништио је целу кућу. Разлупао је кров, врата, прозоре, све што беше у кући покварио је. Стари се зачудио, како је за сат времена разлупао целу кућу, и поплашио се кад је видео. Али сада, пошто беше стигао у Александрију, могао је да говори. Кад је онај изашао пошто је разлупао целу кућу човекову, узеи га је на страну и запитао га:
– Деде слушај, брате! Од сада више не могу да ћутим! Је ли био завет међу нама да не говоримо довде? Ти мени да кажеш шта си ти! Ђаво ли си, човек ли си или анђео ли си!
– Али зашто, оче? Јесам ли што зло учинио?
– Море, па од три дана, од када идемо заједно, чинио си само зла дела!
– А шта сам, оче, учинио зло?
– Па добро, море, они људи оданде, кад смо сишли с брега, зар нас нису примили, зар нас нису угостили, и што су скупоценије имали поставили су – ону зделу! Ниси ли је отуда украо и бацио у воду?
– Шта велиш, оче?
– Зло си урадио. Велика лудост, јер они људи ће нас осуђивати да смо крали!
– Оче, три велике и добре ствари сам учинио тамо! Она сребрна здела беше петохљебница из цркве онога села. Њу беше украо прадеда оних, али они не знађаху. Беше писано на њој старим црквеним писмом: „Ово је петохљебница цркве Светог Николаја, дарована од те и те породице, и ко је буде отуђио од цркве да буде у паклу док је не врати назад“. Тако је писало на здели. И због те зделе девет душа које су је употребљавали мучиле су се у паклу. И сада је требало да и ови оду у пакао, јер је употребљаваху. И мени је било жао њих, и украо сам зделу; али мени није била потребна, јер сам је бацио у воду. Сутрадан ће доћи црквењак цркве да се купа у оној води и наћи ће суд. Он, будући из цркве, познавајући црквено писмо, однеће га свештенику. И када буде ставио зделу у Свети олтар, оних девет ће изаћи из пакла, јер тамо је писано: „Да буду у паклу док је не врате назад“. Значи, оче, ја сам тамо учинио три добра дела: и оних деветоро извукао сам из пакла, и ове што су у животу сачувао сам да не уђу, и дао сам зделу назад цркви, да је има, јер беше веома потребна. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!
Тада се задивио старац. „Гледај, брате, како је било, а ја сам рачунао да је лопов, да је украо зделу!“
– А кад си убио дете, јеси ли такође добро учинио?
– Добро дело сам и тамо учинио.
– Како, убио си дете и кажеш да си добро дело урадио?
– Стани и не суди по свом уму. Јеси ли видео детенце? Оно је зачето на дан Васкрса. Пошто се нису уздржали родитељи на дан Васкрсења Господњег, дете је, по Божјем суду, имало да у својој 20. години постане разбојнички заповедник и да убије своје родитеље. То беше казна за њихово неуздржавање. И много је људи имао да побије, и много пометње имао је да чини у свету, јер је био зачет на тако велики дан. Ја сам овде учинио три велика добра дела: послао сам душу детенцетову чисту на небо, спасао сам његове родитеље од убиства од руке њиховог сопственог детета, и они, нашавши дете мртво, плакаће веома много, и кроз тај плач опрашта им се и грех који су учинили уочи дана Васкрса. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!
– А зашто си тамо убио човековог пса?
– И тамо сам учинио добро дело! Онај пас чуваше цело домаћинство, али је сутрадан требало да побесни. И када је требало да дође газдарица да му да за јело, имао је да је уједе, и велика је гнусоба имала да буде у кући онога човека! Пошто нас је примио, било ми их је жао и убио сам пса пре, да не уједе газдарицу. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!
– А што си се код крчме крстио и клањао се?
– И тамо сам учинио добро дело! У ту крчму беху дошли најбољи домаћини из села. Црквени тутор, кнез и један добар домаћин. Они су се саветовали да се удруже и да направе цркву у селу која беше напуштена. Кад смо ми тада пролазили, они су рекли: „Помози, Господе, да направимо цркву!“ Мада беху у крчми, ја сам видео да су људи хтели да учине добро дело, направио сам и ја три метаније и рекао сам: „Господе, помози им да направе цркву!“ И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио. Ја се нисам клањао крчми, поклонио сам се Богу, да помогне онима што су се одлучили да обнове напуштену цркву.
Задивио се старац, говорећи: „Ни овде нисам био у праву!“
– А тамо, кад смо стигли на крај села, зашто си се бацао камењем на цркву?
– То беше она напуштена црква. И будући црква пуста, ђаволи играху на Светој трпези, на прозорима, на храму и смејаху се опустошењу дома Божијег, и беше ми криво. И видео си да сам осенио крстом оне каменчиће и почео се бацати на цркву, а ђаволи су се разбежали оданде. Ја нисам гађао цркву, него ђаволе који беху тамо!
– А онамо зашто си запалио кућу деци? Видео си дечицу и није ти било жао њих?
– Та било ми је жао више него теби! И урадио сам веома добро. Видео си да она дечица не имађаху ни мајку ни оца, и остала су са оном страћаром од куће. Али она не знађаху да под кућним тремом постоји благо скривено од њиховог прадеде. Суд са чистим златницима. И ја сам запалио кућу, јер они живљаху у сиромаштву и не знађаху да имају благо под кућним тремом. Након неколико дана деца ће тражити туда да виде шта је још остало и наићи ће на оно благо и позваће неког свог деду, који је црквени тутор. Овај, будући богобојажљив човек, узеће под своје старање ону децу, и са нaђеним новцем направиће им велику кућу са свим што им треба, школоваће их, и постаће велики људи и верници. И ти велиш да сам зло учинио, оче, што сам запалио кућу, али ја сам добро учинио, јер да нисам запалио кућу, не би нашли благо.
– А овде зашто си покварио кућу?
– Оче, ова лепа кућа беше направљена новцем од крађе. И било је заповеђено од Бога овако: „Пошто је направљена туђим трудом и новцем од крађе, овде муж и жена никада неће живети! Жена је требало да умре код првог порођаја. Само муж удов имао је да живи целога века у овој кући“. И покварио сам кућу, јер су они отишли на неку свадбу, и кад буду дошли и видели да је све разлупано, начиниће на месту мању кућу, сопственим трудом, и жена онда неће умрети код рађања првог детета. И ти кажеш да сам зло учинио, а ја сам учинио добро, по вољи Божијој.
Онда је запитао монах:
– Да ти мени кажеш, брате, пошто си толико великих чуда учинио, шта си ти?
– Али да и ти кажеш мени, свети оче, шта си тражио у молитви од Бога?
– Ја се неколико година молим да ми покаже Бог своје судове, јер ми се учинило да многе неправедне ствари допушта Бог у овом свету.
– Да? А зар ниси чуо пророка Исаију? Колико су небеса виша од земље, колико је Исток даље од Запада, толико су судови моји виши од ваших судова и мисли моје од мисли ваших, синови људски (уп. са Иса 55,9).
Ниси ли чуо Соломона шта вели? Што је теже од тебе немој подизати и што је дубље од тебе немој испитивати, да не умреш.
Ниси ли чуо Давида пророка који каже: Судови Господњи дубоко су веома.
Како си се усудио ти, један човек, да знаш судове Божије, које ни арханђели, ни херувими не знају? Али Бог није хтео да те сатре, јер је могао да те сатре због испитивања, али знајући трудове твоје, послао је мене, оче, да ти покажем да судови Божији нису као људски. Видиш ли колико си ти судио о мени? Што год сам урадио теби се учинило да је зло: да сам убица, да сам украо суд, да сам запалио кућу, и што сам год урадио. А то је све било добро веома, и све је учињено на велику корист. Било је добро по судовима Божијим, не по судовима људским! И ти си нешто расуђивао, али судови Божији нису били као твоји, јер они су били врло добри! Ти си рекао да сам зло чинио, а ја сам чинио само добро. Дакле, од сада да више не судиш никога и што год будеш видео, реци: Господе, ти све знаш. Ја не познајем твоје судове!
Дакле, Свети оче, нико од људи да се више не усуди да испитује судове Божије, јер ни анђели не могу знати судове Његове! Али пошто си човек, Бог ти је опростио, али ме је послао да те умудрим да се више не усудиш уходити судове Његове, јер судови Божији су много дубоко и не може их знати нико, ни анђели са неба. Дакле, да упамтимо из ове приче да се у свему што нама у овом свету изгледа криво и зло много пута варамо! Јер не познајемо судове Божије скривене и необухватне. Не испитуј неиспитљиво и не жели да достигнеш недостижно. Амин.
Из књиге „Старац Клеопа – Велики је Бог“

О Божанском промислу

Старац Пајсије нам је исприповедао следећу причу, желећи да нам примером покаже како се Бог стара о својој деци, иако га ми често не схватамо, па се чак и гневимо на њега.
Један подвижник се молио Богу преклињући га да му открије због чега су праведници често сиромашни и неправедно пате док су грешни и неправедни богати и задовољни. Док се молио Богу да му открије ову мистерију, зачуо је глас који му је рекао:
– Немој тражити да разумеш оно што твој ум и знање не могу обухватити, и немој испитивати тајне Божије, јер су његове одлуке сличне бескрајном океану. Али, ако желиш да то сазнаш, иди у свет и посматрај људе. Онда ћеш бити у стању да схватиш нешто од Божијих одлука. Тада ћеш спознати да је премудри промисао Божији неистражив и недокучив.
Када је подвижник све то чуо, отишао је у свет. Пошто је извесно време пешачио, стигао је до једне ливаде. Ту се налазила једна фонтана, а поред ње старо издубљено дрво. Сакрио се у то удубљење и почео да посматра ужурбану гомилу која је пролазила поред ливаде. Након извесног времена, прошао је један богаташ јашући на коњу. Застао је крај фонтане да би се напио воде и одморио. Док је седео, из џепа је извадио новчаник са златницима и почео да их броји. Када је завршио бројање, грешком је новчаник ставио на траву уместо да га врати у џеп. Затим је јео, одморио се и одспавао. Убрзо је кренуо, не приметивши да му је новчаник остао у трави.
После извесног времена, појавио се још један пролазник. Зауставио се покрај фонтане, а када је спазио новчаник са златницима, зграбио га је и потрчао у поље. Након неколико минута, појавио се и трећи човек. Како је био уморан, попио је мало воде и сео да поједе комад хлеба. Док је сиромах јео, вратио се онај богаташ да потражи свој новчаник. Лице му је показивало страшан гнев и он се запутио право према сиромаху, вичући од беса и захтевајући да му врати новчаник. Сиромах, пак, који ништа није знао нити о новчанику нити о златницима, поче да га уверава да ништа од тога није ни видео. Тада је богаташ почео да га туче. Ударао га је тако снажно да је сиромах на крају издахнуо. Богаташ је онда почео да претреса његову одећу, али, наравно, ништа није нашао. Отишао је осећајући се веома потиштено.
Испосник, који је седео у дупљи и посматрао шта се дешава, беше запрепашћен. Много се растужио и почео да плаче, осећајући велику жалост због неправедне сиромахове смрти, па је на крају завапио к Богу:
– Господе, шта значи оваква Твоја воља? Желео бих да знам како Твоја доброта може да поднесе оволику неправду! Један човек је изгубио новац, други га је нашао, а трећи је због тога неправедно убијен!
Док се молио и јецао, пред њим се појавио ангео Господњи:
– Немој да жалиш за сиромахом, нити да мислиш да се ово није десило по вољи Божијој. Имај на уму да се неке ствари дешавају или зато што Бог тако допушта, или да би тиме поучио људе или, пак, ради наше користи. А сада слушај: човек који је изгубио новац је најближи сусед оног што је новац нашао. Овај други је некада поседовао имање вредно стотину златника а богаташ, иначе врло похлепан, присилио га је да то имање прода за само педесет златника. Осећајући се беспомоћно, сиромах се молио Богу да казни његовог суседа. Бог га је двоструко наградио. Други човек, онај уморни сиромах који је неправедно убијен, некада је и сам починио убиство. Он се, међутим, искрено покајао и остатак живота провео је поштујући Божију вољу. Стално се молио Богу да му опрости и говорио: „Боже, допусти да умрем истом онаквом смрћу какву сам и изазвао“. Разуме се да му је Бог опростио истог тренутка када се покајао због преступа. Бог је, осим тога, био дирнут осећајношћу и праведношћу овога човека, који се није трудио само да живи сагласно Божијој вољи него и да, исто тако, плати за свој грех. Бог је испунио његову жељу и допустио да буде уморен насилном смрћу – као што је и сам тражио – а затим га вазнео на небо, дарујући му венац славе због његовог дубоког и искреног покајања.
Трећи човек, онај похлепни богаташ што је изгубио златнике и починио убиство, пао је у два греха, у похлепу и тврдичлук. Бог је допустио да почини убиство како би могао да доживи бол који ће га на крају довести до покајања. Почињено убиство је за њега постало разлог да напусти свет и да се замонаши.
Гле, дакле, и у каквим околностима видите да је Бог био неправедан, немилосрдан и суров? Ви не можете испитивати Божије одлуке јер их он увек доноси исправно и сагласно путевима које познаје, док ви о њима погрешно просуђујете и сматрате их неправедним. Треба да знате да се многе ствари дешавају по Божијој вољи и из разлога који су нам непознати. Ми, дакле, треба да кажемо: Праведан си, Господе, и прави су судови твоји (Пс. 119; 137).

Из књиге „Сузе за свет“

Извор Ослобођење. рс

СЛАВА БОГУ ЗА СВЕ! Ово чудо Светог Василија Острошког је описано у књизи Симе Матавуља „Свечев лек“!

  

Безимени летописац Горњег манастира острошког и чувар Светога Ћивота Свечевога, кадар да истину Божију „по укусу“ духовноме препознаје, у архивску збирку чуда Светога Василија уврстио је и приповетку Симе Матавуља, „Свечев лек“, ценећи, јамачно, да ју је писац написао на основу истините животне приче коју је могао чути лично од сведока или као месно предање, које је он само уметнички обрадио, не додајући и не одузимајући ништа његовим кључним истинама.

У неком селу у новопазарском Санџаку живио је човек по имену Јован Шибрак, знатан по имовини, високо цијењен по памети, честитости и доброчинствима. Да сте запитали ма кога од његових сељака има ли Шибрак какав недостатак, свако би вам одговорио: „Нема! Наш је Шибрак права хришћанска душа! Бољега човјека нема у цијелом Санџаку! Због људи као што је он и сунце сја!…“
Шибрак је одувијек био здрав и наочит. Имао је свега доста: и земље ораће и пашњака и стоке и шуме и новаца, заштјеђених од сувишка рода родних година. Рано се ожени дјевојком у свему према себи. Задуго нијесу имали порода, па им се роди мушко дијете, за које се већ од пете-шесте године могло рећи да се увргло на родитеље. Надјенуше му име Миленко. Дијете је по лицу личило на матер, а по осталим особинама на оца. Растао је као цвијет људски, стасит и лијеп, а уз то кротак, уљудан, милостив. Заиста, срећнијег човјека од Јована Шибрака није било на далеко. А како је био и врло побожан и вршио закон Божији што је боље могао, сеоски свештеник, човјек неук и припрост, али пун страха Божијега, поучаваше народ да се угледа на Шибрака којега је Бог наградио.
Али је срећа човјекова ћудљива и превртљива, те се и Јованова показала таква – одједном га остави, а њу замијени њезина сестра – несрећа. Његовог сина Миленка обузе зло невидљиво: на један мах обори га нагла и тешка болест, и то баш онда кад стаса за женидбу!
Спочетка су се родитељи надали да ће он болест савладати, али кад се за пола године над болесником изређаше и врачаре и хоџе са записима, па и учени љекари из Митровице, онда Јована и Станију обузе очајање и почеше се мирити са мишљу да ће им смрт уграбити сина јединца. А и несрећни младић, који није имао болова, него је чилио и венуо, поче да жели смрт. И тако срећни човјек кому су многи завидјели, поста тако јадан да се нико не би мијењао са његовим удесом! Може ли за човјека бити зла несрећнијег од таквога? Да је Шибраку одједном пропало све имање, да му је напријечац умрла његова вјерна и добра Станија, да се сам почео распадати од какве страшне болести – зацијело би све то лакше подносио него то што имаше гледати гдје му дијете полако умире! То је Јован јавно говорио, а понекад би додао: „Бог Сам зна ради чега је то! Може бити да сам нешто тешко згријешио кад ме, ето, казни најтежом казном!“
А свештеник говораше Јовану: „Ко зна, брате, може бити да те Господ само куша, као оно праведнога Јова, па да ће се све добро свршити!“
Тако је вријеме протицало и тако се наврши друга половина године. Миленко је једнако чилио. Једном ће стари свештеник, који је чешће свраћао у ојађену кућу, рећи домаћину: „Де, Јоване, сине, послушај један мој савјет! Иди у Црну Гору, у манастир Острог, да се завјетујеш и помолиш великом Чудотворцу, Светом Василију! Ти знаш да онамо иду и Латини и Турци и да је силном свијету Светац помогао. Пости Свецу неко вријеме, па иди с вјером и смјерношћу!…“
Јован послуша свештеника и отиде, али ни од тога не би бољитка болеснику. Тако прође још шест мјесеци.
Једном, предвече, бијаше претпосљедње недјеље Великога поста, Шибрак се упути од куће да обиђе усјеве. Као вазда, упути се у страху, јер се једнако бојао да ће зачути кукњаву у кући. Вријеме је било меко, небо наоблачено, ваздух је мирисао од прољетњег даха, птице су цвркутале, њиве се зелењеле од младих бујних усјева. Шибрак, и поред свога јада, уживаше у толикој природној љепоти те, онако, у мислима и у доколици, ноге га однесоше много даље него што је намјеравао. Цио онај крај на домаку његове куће раван је као длан, готово без иједног дрвета, јер је ту земља веома родна и свугдје обрађена. Али, на крају долине, гдје Шибрак стиже, почињао је зашумљени бријег, и баш Шибрак стаде да посматра сунце на смирају, кад изненада над њим загрмје и просу се плахи дажд.

Сусрет са непознатим свештеником

Он потјече да се склони под једну велику букву при дну бријега, гдје бијаше његов крај. Како ли се зачуди кад под дрветом затјече неког свештеника! Пјешачки пут из оближњег села ишао је ивицом долине, па се пењао преко бријега и водио ка Митровици. Дакле, свештеник је био неки намјерник, који се ту склонио од кише и иначе да се одмори. Шибрак назва Бога, па пошто сједе, заподјену разговор о времену: „Ево Божијег дара!“
„Јест“, потврди свештеник, „прољетна је кишица – Божији дар!“ Шибраку се учини да глас непознатог човјека не излази из његова грла, него да допире однекуд са стране, из даљине. Погледа боље свештеника и опази да су му образи утонули, да му је кожа на лицу црна, да су му очи без сјаја, да му је брадица црна, ријетка и без сјаја – сачувај Боже, као у каква покојника, након неколико недјеља, пошто је сахрањен.
„Путник ли си?“, запита Шибрак мало у страху.
„Путник сам“, одговори оним чудним гласом човјек и дубоко уздахну.
„У Митровицу?“, упита опет.
„У Митровицу“, потврди онај.
„Ако милујеш, можеш свратити к мени, у моју кућу на вечеру и на ноћиште. Није далеко одавде“.
„Не могу, брате, јер морам одмах даље, а теби хвала као брату!“
Киша нагло попусти, као што нагло бијаше ударила. Сумрачје почињаше. Шибрак хтједе поставити путнику питање ко је, шта је, одакле је, куда иде, као што је већ обичај код наших људи, али разумједе да путнику није до разговора, да носи некакво велико бреме на срцу. Зато узе говорити о себи, о свом злом удесу, исприча намјернику како му се син разболио и како је ходио к Чудотворцу Василију Острошком, али узалуд! И заврши: „Био је силан свијет, јер као што знаш, иде му на завјет не само наша вјера, него и Турци и Латини. Свијет се препаде да Светац више неће чинити чуда…“
Након дужег ћутања, намјерник ће Јовану: „Свеци не могу помоћи што неће и они измолити од Свемогућега, а зашто Он неће увијек да услиши молбе, то не могу ни они знати. Његови су разлози непостижни. Него, реци ти мени – дијелиш ли ти колико можеш сиротињи?“
„Дијелим, заиста колико могу“, одговори Шибрак.
„Дајеш ли толико да и сам осјетиш или дајеш од свог сувишка“, пита даље свештеник. „Право да кажем, дајем од сувишка“, рече Јован.
„То је оно, видиш, што сам слутио и што не ваља“, настави свештеник, као из још веће даљине, „од сјутра ради друкчије, намјењуј, али не као до сада, него како ћу те ја савјетовати, ако ћеш ме послушати!“
„Хоћу, заиста хоћу! Слушаћу те као свог оца. Само говори“, убрза Шибрак, устајући. Ноге су му клецале, а свештеник из мрака поступно, удаљујући се, започе:
„Ти си имућан и ти знаш све невоље у свом селу. Знаш шта је коме од твојих сељака најпрече. Дакле, већ сјутра изабери оног за ког мислиш да има највећу потребу и ту потребу одмах намири. Али, запамти добро, да нико не дозна за твоје добро дјело. Нико. Ни твоја жена. Ради као што је Христос заповједио: „Да не зна љевица твоја шта чини десница твоја!“ Изазови насамо онога коме си то добро дјело намијенио, па га закуни да то ником не казује, а да се моли за твога сина. И та прва молитва за болесника, неслућена, неочекивана, од непознате душе, за непознато доброчинство, почеће помагати“.
„Хоћу, учинићу тако!“, рече скрушено Јован.
„Па онда“, настави већ невидљиви и нечујни човјек, „таква иста дјела, таквим истим начином, настављај што чешће, да што прије почнеш осјећати како се твоја имовина крњи. А Богу се моли да ти да јако срце да не зажалиш, јер срце човјечије сувише приања за земаљска блага.“
„Хоћу, све ћу тако урадити!“
„Још нешто. Твој младић лежи у кући?“
„У кући!“
„Од сјутра изнеси га напоље. Дању и ноћу нека лежи напољу. Чувајте га од влаге, припеке, вјетра, али нека га напољу. Не нудите га жестоким пићем, него га напајајте млијеком и нудите га медом. Рекао сам све. Догодине, кад се наврши година од данашњег дана, походићу те и надам се, затећи ћу те весела, ако послушаш моје савјете. Збогом!“
И чудни путник – ишчезну.

„Приступи синко!“

Кад се Шибрак вратио кући, није ни сам знао. Био је као у неком бунилу, али, зачудо, чим пређе праг своје куће, обузе га нека неисказана радост, те његови видјеше човјека који као да је открио неку велику тајну, која га чини срећним, а о којој не говори.
Сјутрадан, зором, устаде Шибрак, узе повећу суму новца и отиде неком Милошу Гаврићу, коме бијаше угинуо во. Изазва га насамо и од прве му рече: „Ево ти да купиш вола, али те преклињем свијем што ти је најсветије да о томе ником не говориш. Не било ти благословено, ако ме одаш. Јер, знај да је ово намјена. Моли се Богу за мог Миленка!“
Па се Шибрак врати кући и одмах удеси да се кревет и на њему болесник изнесу у двориште, под велику липу, да поред њега увијек буде јакошњег млијека. Ту остаде цијели дан, забављајући болесника лијепим причама, шалама и побожним мислима. То исто учини и другог дана: отиде некој удовици и даде јој знатну помоћ, молећи је да то не разгласи. И тако настави Јован Шибрак. И свакога дана чињаше му се да се његов мили болесник помало снажи.
Али, истом, кад добро осјети да већ не даје од свога сувишка, кад видје да лице његове Станије поста све брижније и да она одгађа нека питања која је муче, истом се онда увјери да је његову јединцу знатно боље. Након три мјесеца Миленко се тако опоравио, да је могао сједјети и помало ходати, а након још толико времена, устаде и поче радити, те се отац и мати озбиљно договараху да га ожене.
Наврши се година. Јован Шибрак чувао је тајну. Домишљао се да ли је онај необични свештеник Божији човјек који је у животу или то бијаше Божији човјек који је нарочито дошао са онога свијета, да му помогне. Кад дође ред на онај жељно очекивани и добро запамћени дан, Шибрак нареди гозбу. Рече својима да ће увече стићи његов мили пријатељ кога они не знају. Али, не дође нико.
Те ноћи Шибрак усни истог свештеника, на истом мјесту, али свештеник бијаше у златотканим одеждама, а шума је блистала у чудесној, необичној свјетлости. Утвара рече Шибраку благо:
„Приступи, синко! Ја сам Свети Василије Острошки!“
И ишчезну, као и првога пута.

Извор Ослобођење. рс

Kardamom - začin srca

Kardamom je zimzelena biljka iz porodice đumbira, koja se koristi od davnina kao začinska i lekovita biljka. Poznat je po imenu začin srca. Iako postoji zeleni, beli i crni kardamom, pravim se smatra zeleni i on je jedan od najstarijih i najcenjenijih začina i spada među najskuplje na svetu. Odnedavno se gaji i kao sobna biljka, jer njegovo bujno raštrkano lišće, unosi živost u svaki prostor.

Kardamom koji se na latinskom jeziku zove Elettaria kardamum pripada porodici ingvera (zingiberaceae). Kada se slože reči iz njegovog imena, kardia (srce) i amomum (začin) dobija se naziv začin srca.
Kardamom potiče iz jugoistočne Azije, a gaji se najviše u Indiji. Cela obala pokrajine Malabar u Indiji je poznata po bujnom rastinju ove biljke, a jedna njegova vrsta je nazvana po njenom imenu. Indijski kardamom je manji i aromatičniji od drugih vrsta.

Smatra se da je kardamom jedan od najstarijih začina i da ima lekovita svojsva. On je bio poznat pre 5000 godina. Drevni zapisi pokazuju da se gajio još 720. godine pre nove ere u vrtovima vavilonskih kraljeva. Stari Egipćani su ga žvakali da bi osvežili dah i izbeleli zube. Stari Grci i Rimljani su od njega pravili mirisne parfeme. U Indiji ga koriste vekovima, i pominje se u sanskritskim spisima. Arapi su trgovali ovim začinom.

Kardamom je nalik trski. Na njegovim dugim uspravnim peteljkama nalaze se kopljasti listovi, koji su dugi 30 do 60 cm. Cvetovi mogu da budu crvenkaste, žućkaste, zelenkasto-bele ili ljubičaste boje, a iz njih se razvija plod tobolac, koji stoji skoro na vodoravno raširenim metlicama. Plod je braon-zelenkasta mahuna veličine lešnika koja sadrži 15 do 20 semenki aromatičnog ukusa koji podseća na ukus eukaliptusa i limuna i od njih se dobija začin, a cene se i kao lekovito sredstvo.

U tropskim područjima kardamom poraste u visinu do 3 m, a kada se gaji kao sobna biljka najčešće do oko 50 cm. Iz veoma debelih rizoma neprekidno izbijaju novi listovi pa biljka postaje sve bujnija.
Kardamom se koristi u industriji mesa i peciva, za proizvodnju likera i parfema. Sastojak je raznih začinskih mešavina, poput karija i senfa. Na Bliskom istoku se koristi i za kafu. Arapski beduini piju kafu kuvanu sa kardamomom, koja ima specifičan miris. U XVIII veku ljudi su pili kardamom-rakiju sa cimetom i karanfiličem, a kardamom se i danas stavlja u punč i kuvano vino. U Švedskoj ga stavljaju u puding od jabuka, a u Norveškoj u hamburger i kobasice.

Kardamom ima lekovita svojstva, koja su poznata od davnina. U izvorima se najčešće navodi lekovito delovanje na probavni sistem. U tradicionalnoj indijskoj medicini, koja je poznata kao ajurvedska medicina kardamom koji je poznat pod imenom ela se koristi sirov, u obliku tinkture, kao eterično ulje ili čaj. Čaj od kardamona, poznat i kao indijski čaj je omiljeno piće Indusa. Takođe, se stavlja u čaj sa mlekom i u vruću čokoladu ili koristi kao začin za umake.

Tekst preuzet sa Artnit

Kardamon začin iz vavilonskih vrtova

 

Najdelotvorniji kod organa za varenje, jer podstiče metabolizam i na taj način poboljšava varenje


Za kardamon (Elettaria cardamomum), jedan od najstarijih i najcenjenijih začina, znalo se još pre pet hiljada godina. Drevni zapisi pokazuju da je još 720 godine pre Hrista gajen u vrtovima vavilonskih kraljeva. Stari Egipćani su ga žvakali da bi osvežili dah i izbeleli zube, a ta praksa se do danas zadržala u Indiji. Stari Grci i Rimljani od kardamona pravili su parfeme, koji je zbog specifičnih mirisnih nota i danas važan sastojak parfemske industrije.

Kardamon potiče iz jugoistočne Azije. Ova zimzelena
biljka sa debelim rizomom i stabljikom koja raste u visinu i do tri metra, najviše se gaji u Indiji. Cela obala Malabar u Indiji poznata je po bujnom rastinju ove začinske biljke, pa se, očigledno sa razlogom, jedna sorta kardamona upravo zove imenom ove oblasti. Sri Lanka je drugi najveći proizvođač ovog začina, mada među njima postoje razlike.
Indijski kardamon je manji i aromatičniji. Iako postoji zeleni, beli i crni kardamon, pravim se smatra zeleni. On je posle šafrana najskuplji začin na svetu. Seme kardamona nalazi se u zelenkasto-smeđoj mahuni. U svakoj pojedinačno ima između petnaest do dvadeset slatko-aromatičnih semenki. Semenke kardamona imaju jak i jedinstven ukus, i donekle podsećaju na limun i eukaliptus. U svakom slučaju blago su ljutkaste, pikantne i izuzetno bogate eteričnim uljima.
Kardamon se koristi u svim kuhinjama sveta, a posebno indijskoj i arapskoj. Indusi, primera radi, ne mogu da zamisle pilav bez dodatka ovog začina, kao ni indijski čaj. U skandinavskim zemljama sa ovim začinom posebno su popularni pekarski proizvodi, meso i kobasice. Prednost kardamona je što može da se koristi zajedno sa mahunom ili mleven. Međutim, mleveni kardamon, zbog brzog gubljenja sopstvenih prirodnih ulja i specifične arome, treba praviti u malim količinama, taman toliko koliko zahteva određeni recept. Ako recept zahteva celo zrno, mahunu treba malo otvoriti, da bi jelo tokom kuvanja dobilo potpunu aromu i ukus kardamona. Deset mahuna odgovara jednoj i po kašičici mlevenog začina, s tim što se mahune ne jedu. Ovaj začin vrlo često se kombinuje i sa karanfilićem i cimetom.
Kardamon nije samo dobra začinska biljka, već i lek. Njegova lekovita svojstva poznata su od starina, a posebnu vrednost ima u indijskoj tradicionalnoj medicini, ajurvedi. U ajurvedskoj medicini označen je kao „ela“ i koristi se sirov, u obliku tinkture, kao eterično ulje ili čaj. Najdelotvorniji je kod organa za varenje. Kardamon, zapravo, podstiče metabolizam i na taj način poboljšava varenje, ublažava nadutost, grčeve, bolove u stomaku, žgaravicu i mučninu. Samo prstohvat kardamona može pomoći u sprečavanju mučnine i povraćanja.
Kardamon je i dobar diuretik, zbog čega ga rado koriste za rešavanje problema urinarnog trakta. Istovremeno, čisti bubrege i smanjuje visok krvni pritisak. Pomaže i u detoksikaciji organizma, a naročito se preporučuje osobama koje preterano konzumiraju kafu. Često se koristi i kod infekcije zuba i desni, jer je jedan od najboljih izvora jakog antiseptika, cineola. Upravo cineol ubija bakterije odgovorne za loš miris u ustima.
Pokazalo se da je delotvoran i kod menstrualnih tegoba, a u ajurvedskoj medicini još se koristi i za lečenje astme, jer podstiče cirkulaciju krvi u plućima. Čaj od kardamona i cimeta pomaže kod upale grla i promuklosti usled prehlade i gripa. Međutim, ajurvedska medicina ima stav da nikada ne treba preterivati ni u čemu, pa tako ni u upotrebi kardamona. Jer, ukoliko se pretera sa njegovom upotrebom može doći do pojave uznemirenosti i iritacije organa za varenje. Trudnice, dojilje i deca treba posebno da obrate pažnju na ova upozorenja.

ČAJ OD KARDAMONA
Čaj od kardamona, poznat i kao indijski čaj, veoma je omiljeno piće među Indusima. Može da se sprema u nekoliko varijanti.

Prva varijanta
*Pripremi se tri kašičice listova crnog čaja i tri mahune oljuštenog ili blago rastvorenog kardamona pri vrhu. Uz to litar i po ili oko šest šolja vode, 250 mililitara mleka i šećera po želji.
Prilikom pripreme u dublju posudu, ili čajnik stavi se voda da se zagreva, a kada proključa skloni se sa vatre. U vrelu vodu stavi se čaj, kardamon, mleko i šećer, a zatim se ponovo vrati na šporet da proključa. Kada proključa brzo se skloni sa vatre, ostavi da odstoji pet minuta, a zatim procedi i pije.

Druga varijanta
*Pripremi se jedna kesica crnog čaja, ili pola kašičice listova, po pola šolje mleka i vode, jedna do dve mahune kardamona blago rastvorenih pri vrhu, a može i četvrtina kašičice mlevenog kardamona. Uz ove sastojke dodaje se pet do sedam karanfilića, četvrtina kašičice mlevenog đumbira, ili jedan kolut svežeg, četvrtina kašičice cimeta, mada može i prstohvat muskatnog oraščića, i na kraju dve do tri kašičice šećera.
Prilikom pripreme svi se sastojci stave u posudu i zagreju do ključanja. Kada sadržaj provri skloni se sa vatre, ostavi da odstoji oko pet minuta, a onda procedi.

ZA SMIRIVANJE BOLOVA U STOMAKU
Protiv bolova u stomaku koje su izazvali grčevi, gasovi, nadutost, ili prejedanje, priprema se poseban 
čaj od kardamona, i pije petnaest minuta pre jela ili neposredno posle jela. Ovaj čaj može da se daje i deci koja imaju stomačne probleme.
Čaj se priprema tako što se pomeša četvrtina kašičice mlevenog kardamona, petina kašičice mlevenog kumina i pola kriške svežeg korena đumbira. U ovu mešavinu, po želji, može da se doda i štapić cimeta. Svi sastojci preliju se šoljom vrele vode, ostave da odstoje desetak minuta, a zatim se polako čaj ispija.

 Novosti. rs

•°✿°•.✿.•°✿°•..•°✿°•.✿.•°✿°•..•°✿°•.✿.•°✿°•..•°✿°•.✿.•°✿°•.

 

Postoje ljudi koje jednostavno voliš… Tek tako. Ni zbog čega posebno. Tebi je lijepo od same pomisli da oni postoje. Oni mogu biti veoma daleko… U drugim gradovima, čak i u drugim zemljama. Ali ti znaš da i oni vole tebe… Tek tako.

BOSILJAK CARSKA BILjKA

Smatra se da je bosiljak poreklom iz Indije, a da su za njega znali i Egipćani još pre više od 5.000 godina. Drevni narodi su verovali da sveti bosiljak pozitivno utiče kako na telo tako i na dušu.
Bosiljku pravoslavna crkva a i mnoge druge religije zbog lekovitosti pripisuju božansku moć.
Jedna narodna izreka  kaže: "Duša dobrih ljudi miriše na bosiljak". I devojke su se nekada poistovećivale sa bosiljkom .

U pravoslavnoj veri bosiljak ima veoma važno mesto. Najbitnije obeležje jednog hrišćanskog i pravoslavnog doma, pre svega, jeste da je dom osvećen. Pored toga, hrišćanski dom treba da ima: ikonu, kandilo, čirak i sveću, slovo, kadionicu, bosiljak i tamjan, Sveto pismo i Molitvenik.
 Bosiljak se nabere, složi u buketić, uveže se u struku i osuši. Takav se čuva preko cele godine i iznosi  kada sveštenik sveti vodicu da njime kropi ukućane.Bosiljak i njegov prijatni miris simbolizuju blagodat Duha Svetog.

Zaboravljeni običaji prilikom udvaranja :
Momak daje voljenoj devojci  "struk rumene ruže", a devojka momku "struk bela bosiljka",jer je bosiljak kao sveta biljka simbol iskrene, čiste i srećne ljubavi .
"Oj, bosilje, bilje,
beru l' te devojke ?"
"Kako bi mene dušo ,
ne brale devojke ,
kad mirišem dušo ,
dušom devojačkom !"
Jedna druga narodna pesma u prenesenom smislu govori koje su se nekad vrednosti cenile kod devojaka :
"Moji rani vinogradi
 ni rađeni ni građeni ,
bosiokom posađeni ,
a ružicom zagrađeni."
Devojke su sa posebnom pažnjom i ljubavlju sadile i negovale bosiljak i namenjivale ga svom  voljenom , a bosiljak je uzvraćao tako što je njihove skrivene želje i nade svojim mirisom šaputao momku kad prođe pokraj  prozora . Bosiljak daruje zaljubljenima sreću i radost ali samo ako je ljubav iskrena i čista :

    Bosioče, moje blago ,

 šapni šta je srcu drago,

 kraj prozora kada prođe ,

 moj delija, lepi Đorđe .

 Zamiriši kao duša ,

 zatreperi kao krila ,

 anđeoska meka svila ,

 nek mu budem srcu mila .

Ana San Snova Milinović

Bosiljak sadrži sledeće korisne (lekovite) sastojke i supstance:
biljna vlakna, glikozid, eterična ulja, kamfor, metil-kavikol
mineralne soli, saponin, tinol-lineol, cineol
Lekovito dejstvo:
- anksioznost, depresija, nervoza, stres, nesanica, umirenje živaca, hronični umor, poboljšava loše raspoloženje, ublažava melanholiju
- bolesti bešike i mokraćnih puteva, može se koristiti kao diuretik, sprečavanje bubrežnih bolesti, lečenje upale bubrega, problemi sa mokrenjem, protiv noćnog mokrenja, zaustavlja belo pranje, menstrualni problemi
- bolesti jetre

- bolovi i grčevi u mišićima istegnuća
-bronhitis,sinuzitis(inhalacija),prehlade,grip, tuberkuloza , astma
- glavobolja , migrena
- gnojni čirevi, problemi sa kožnim bolestima (obloge), otvorene rane (obloge) , ekcem
- grčevi u želudcu, prevencija bolesti organa za varenje, upale želuca i creva, dijareja, zatvor, smanjen apetit
- problemi sa cirkulacijom
- kod mladih majki pospešuje stvaranje mleka
 -razne infekcije
Ova čudesna biljka blagotvorno deluje na  ljudsku psihu jer ima umirujuće dejstvo pa se preporučuje kao prirodni lek protiv stresa i napetosti nastale usled svakodnevnih briga i pritisaka. Posebno je koristan osobama čija profesija iziskuje velike intelektualne napore jer doprinosi i boljem pamćenju.

Začinske i lekovite biljke kao što su bosiljak , majčina dušica , ruzmarin , žalfija , lavanda , mogu se zasaditi u dvorištu ili saksiji na terasi ili prozoru .Ono o čemu morate voditi računa je da ove biljke vole sunčevu svetlost , neke se moraju svakodnevno zalivati kao na primer bosiljak a  ruzmarin ili lavanda zalivaju se sasvim malo i ređe zato što su to mediteranske biljke koje su navikle na sušu. Bosiljak  je jednogodišnja biljka , veoma lako se rasađuje iz semena .
Bosiljak unosi u kuću  mir , spokoj , ljubav i toplinu i daruje ukućane svim blagodatima Duha Svetog.
ČAJ OD BOSILjKA:
1 – 2 kašičice prelijte sa ¼ litra ključale vode, ostavite 10 –15 minuta, procedite i pijte nezaslađeno kao čaj ili koristite za ispiranje grla odnosno u vidu obloga.
SOK OD BOSILjKA
 Sok od svežih listova bosiljka koristi se za ispiranje usta i grla kao i protiv kožnih oboljenja i uboda insekata. Za lečenje raznih upala u usnoj šupljini potrebno je nekoliko puta dnevno žvakati  listove bosiljka.
 ETERIČNO ULjE BOSILjKA
 Deluje antibakterijski, dobar je antioksidant a često se upotrebljava i kao prirodno sredstvo protiv nadimanja.
 TINKTURA OD BOSILjKA
100 grama lista bosiljka se usitni , stavi u flašu i prelije sa litar prirodne rakije (šljivovica , lozovača ili neka druga voćna rakija)
Stoji 15 dana na suncu ili toplom mestu (ukoliko se pravi zimi) . Svaki dan se promućka nekoliko puta . Posle 15 dana se procedi i čuva na hladnom , tamnom mestu .
Pije se 15 kapi sa kašičicom meda 3 puta dnevno , pola sata pre obroka .
Zbog svog sedativnog dejstva, bosiljak se ne preporučuje trudnicama u početku trudnoće , a ni maloj deci  mlađoj od godinu dana .

UPOTREBA BOSILjKA U POLjOPRIVREDI
Bosiljak se sadi u bašti i plasteniku zato što svojim mirisom rasteruje biljne vaši i mnoge druge štetočine i privlači pčele koje onda oprašuju biljke : paradajz , papriku i krastavce ...

Kao začin, bosiljak daje ukus jelu, poboljšava varenje teške hrane i čuva hranu od kvarenja. Kulinari ga preporučuju kao dodatak jelima od krompira, kukuruza, karfiola i plavog patlidžana. Koristi se u mediteranskoj kuhinji za spravljanje sosova i preliva i za jela sa testeninom.

RECEPT ZA PESTO NAMAZ
Kombinaciju ukusa svežeg bosiljka, parmezana, maslinovog ulja, pistaća (umesto pistaća mogu se koristiti orasi , bademi ili lešnici) i belog luka Italijani nazivaju apsolutno savršenom. Služe ga sa testeninom, a veoma često pestom prelivaju i sveže salate sa paradajzom i mocarelom , uz piletinu ili ga  koriste  kao premaz na integralnom hlebu.

2 1/2 šolje svežih listova bosiljka
2 češnja belog luka
3/4 šolje narendanog parmezana
1/4 šolje maslinovog ulja
1/4 šolje borovih pistaća ili seckanih oraha
So
U blender staviti sveži bosiljak, rendani parmezan, beli luk, maslinovo ulje i pistaće. Sve samleti da se dobije kremasta masa. Ako nemate blender, sve sastojke možete sitno iseckati uz neprekidno mešanje drvenom varjačom i dodavanje maslinovog ulja kap po kap.
U frižideru se može čuvati nedelju dana u malim staklenim teglama preliven maslinovim uljem da ne potamni, a može se zamrznuti i sačuvati znatno duže.

Hleb sa bosiljkom
PIJANI MORNAR

* 400g glatkog brašna
* 100g ražanog brašna
* 300ml piva
* 4g suvog kvasca
* 1 ravna kašičica soli
* 1 kašičica bibera u zrnu
* 40g parmezana
* 1 šaka svežeg ili 2 kašičice suvog bosiljka
PRIPREMA:
1. Sve suve sastojke pomešajte, brašno, kavasac, parmezan, biber i so.
2. Zatim dodajte pivo i dobro umesite. Na kraju lagano dodajte i umešajte bosiljak(sveži ne morate da seckate).
3. Hleb oblikujte u kuglu ili veknu i ostavite da se diže pola sata.
4. Zatim hleb pecite na 220 stepeni, otprilike 35-40 minuta.

Kukuruzni hleb sa bosiljkom SELjAČKA DUŠA
Sastojci:
Kockica kvasca
1,5 šolja vode
1 šolja mleka
2 šolje pšeničnog integralnog brašna
1 šolja ražanog brašna
1 šolja kukuruznog brašna
2 kašičice soli
1/4 šolje maslinovog ulja
kašika suvog bosiljka
1 ravna kašičica soli

Kvasac razmutiti u pola šolje vode sa malo brašna i šećera i ostaviti da naraste.
 Izmešati brašna dodati kvasac preostalu vodu , mleko , so i zamesiti testo.
Izmešati bosiljak i maslinovo ulje pa dodati u testo. Ostaviti pola sata da nadođe.
Premesiti testo  i prebaciti u podmazan pleh.
Zagrejati rernu na 230C. Peći  oko 35 minuta.

RECEPT ZA LjUTU LIMUNADU (za eliminaciju toksina iz organizma i mršavljenje) :
3 limuna

3 limete
3 kašičice meda
2 do 3 stabljike bosiljka
iseći 5 do 6 tankih pločica svježeg đumbira
1 crvena čili papričica
nekoliko zrna crnog bibera
malo cimeta (po ukusu)

Iscediti sok limuna i limete, ubaciti med i dobro izmešati.
Uliti s vodom u bocu u koju smo već stavili bosiljak, đumbir, čili , biber i cimet .

BOSIOČE MOJ ZELENI                                

Bosioče moj zeleni
hej, lane, lane, moj zeleni ,
hej, lane, lane, moj dragane .

Na mom srcu zasadjeni
hej, lane, lane , zasadjeni ,        

hej, lane, lane moj dragane.

Još da mi je seme tvoje,
hej, lane, lane, seme tvoje ,                                                    
hej, lane, lane, moj dragane .

Ja bi znala gde bi cvala ,
hej, lane, lane , gde bi cvala
hej, lane, lane moj dragane.

Mome dragom pod prozore ,
hej, lane, lane, pod prozore ,
hej, lane lane, moj dragane .

Kad miriše nek uzdiše ,
hej, lane, lane, nek uzdiše ,
hej, lane, lane, moj dragane .

  MALO SELO
Malo selo , rano večeralo ,
 večeralo , pa je pospavalo ,
 ostali su dvori otvoreni ,
 izlazili konji Damnjanovi ,
te potrli Miličin bosiljak .
Ljuto kune Milica devojka ,
 ona kune konje Damnjanove:
"Bog ubio konje Damnjanove
što potrli Miličin bosiljak !
Ajde, male, obe da kunemo,
 ne bi li se junak obesio
o belo drvo, devojačko grlo!"  


Izvor