CILJEVI

Trebaju  li  nam  svesni  ciljevi  u  životu 

 

                      Može li da se plovi noću brodom po moru bez svetionika, kompasa i druge navigacione opreme? Kad je Kolumbo  krenuo u svoj istorijski istraživački poduhvat, njegov jedini pouzdani navigacioni instrument je bila ideja da je Zemlja okrugla i da će stalnim putovanjem na zapad doći u Indiju. Njegov istraživački poduhvat uz ogromna odricanja ipak je urodio uspehom i velikim otkrićem. Uzgred, vidimo kako neka Viša inteligencija može da nas, obična ljudska bića upotrebi za neku misiju koju ostvarujemo iako nismo svesni da to činimo. Ako ste upravljani takvom, višom inteligencijom, možete ploviti kroz noć i bezbedno stići na neko odredište, za koje u početku niste ni znali da postoji. Da li verujete da se svako putovanje kroz tminu može završiti  srećnim  ishodom, kao što je to uspelo Kolumbu, Magelanu ili Vasko de Gami ?                                                                       

              To su primeri uspešnih putovanja koja se pamte, ali šta je sa svim onim neuspešnim ili katastrofalnim putovanjima  za koja samo njihovi akteri znaju kako su se završila? Ne sme da nas opije lažnom nadom primer uspešnih ljudi koje samo treba da imitiramo pa da ostvarimo svoje namere i očekivanja. Najveći broj nas nije predisponiran da uđe u tajni savez Superinteligencije i relativne inteligencije. To je privilegija retkih, nadahnutih pojedinaca koji imaju senzibilitet za Onostrano. Kao što reče Majster Ekhart, tek kada čovek izađe iz sebe, Bog uđe u njega jer svaka, pa i najmanja slika koju stvorimo iz nekih naših egoističnih namera ometa Superinteligenciju da nas prožme svojom mudrošću. Pošto smo ogrezli u sumnji, neverici i odurnosti čak, prema ideji i senzibilnosti za Jedinstvo i Istinu, mi smo sami, prepušteni svojim ograničenim moćima i bezgraničnim nadama i zabludama. Tako sami, plovimo morima života, bez ideje, namere, jasnog cilja i prepoznate motivacije. Takvo putovanje za većinu ljudi predstavlja život.

                        Šta je život? Šta je smisao života? Da li sam ja samo telo? Šta je to umrlo u mrtvom telu?Kako nastaje život? Ta pitanja uporno postavljaju deca do svoje sedme, osme godine, a kasnije samo filosofi i, za običan svet, retki zanesenjaci. Statistike kažu da penzioneri nakon odlaska u penziju prosečno žive deset godina. To na najbolji način dokazuje koliko su važni smisao i ciljevi koji čoveka drže u životu. Kao što  planete rotiraju oko Sunca, tako se i čovekov život okreće oko ciljeva života. Znači, naše sunce su naši ciljevi zbog kojih živimo. Može neko reći da nema ciljeve zbog kojih živi, a ipak živi.Ima i onih koji imaju ciljeve, a nisu ih svesni. Životni ciljevi daju smisao, energiju i draž životu. Život ima ukus i miris, i koloritet i privlačnost samo kada imate ciljeve zašto živite. Ne mari što se možda nikad niste zapitali šta je to zbog čega živite. Vaši ciljevi su kao so rastvorena u omiljenom jelu koje ima ukus i privlačnost. Ne vide se, ali se njihovo dejstvo na oduševljenost životom oseća. I obrnuto. Ako vam je život izgubio draž, postao nekako neukusan i isprazan to znači da su vaši ciljevi duboko potonuli na dno vašeg bića. Ne vidite ih, jer su neizmerne dubine vašeg bića. Kao što je kiseonik neophodna hrana za vaše telo, tako je smisao života neophodna hrana za vašu dušu. Možete malo poživeti i bez kiseonika, tek jedan minut. Možete malo poživeti i bez smisla, tek nekih desetak godina.

Koji su vaši ciljevi

                        Svi varijeteti ciljeva daju smisao egzistenciji i podupiru život. Za život nije važno koji ste cilj odabrali zbog koga živite. Kada je Bog stvarao svet, njegovu majstoriju su posmatrali pet anđela. Prvi ga je pitao zašto to radi. Drugoga je interesovalo kako to radi. Treći je pitao koliko će to da košta, a četvrti, može li nekako pripomoći. Peti anđeo nije ništa pitao. On je samo gledao i oduševljeno aplaudirao. Prvi anđeo je bio  filosof. Drugi je bio naučnik jer ga je interesovalo kako se to čini. Treći je bio trgovac, a četvrti altruista, jer je voleo da pomaže drugima. Peti je bio mistik, onaj koji se uzdigao iznad znanja, jer sve je iskusio, a da nije izgubio oduševljenje za život. U koju kategoriju anđela vi spadate? Prepoznajte vaš odnos prema životu jer taj trenutak prepoznavanja je kao jutarnji izlazak  sunca. Svest o ličnim ciljevima u životu osvetljava celu  panoramu vaše prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Život nije bilijarski sto na kome smo razbacani kao kugle raznih boja koje se manje ili više nasumično sudaraju i mimoilaze.Vaš život je vaša pozorišna scena koju ste sami postavili za izvedbu predstave kojoj ste scenario vi lično napisali i sami je režirali za vašu ulogu u životu. Ne treba od drugih da tražimo da nam ispišu scenario ličnog života, jer to bi bilo odstupanje od svoje prirode, svojih sklonosti i dispozicija. Imitacija, ma koliko bila verna originalu nije original. To je neki drugi identitet. Zato se zapitajte koji su vaši ciljevi u životu.Barbara En Brenan kaže da su vaši ciljevi  sakriveni u najintimnijim željama, u dubini vašeg srca, koje ne smete ni sebi, a kamo li nekom drugom da poverite.

                        Zašto zaboravljamo i zašto odustajemo od svojih ciljeva? Nije zbog toga što život ne nudi ono što želimo. Takav stav je samo opravdanje i izgovor da odustanemo u naporima da nešto postignemo. U božjoj bašti svega ima na raspolaganju, a mi sami dobrovoljno uzimamo ono što želimo. U knjizi autoriteta nad autoritetima lepo piše da će se dati onome ko traži, i da onome ko ima daće se još više, ali i da će se oduzeti onome ko nema. Gde je tu pravda? Pravda leži u pokretanju lanca lične sposobnosti. Čovek koji se  pokreće  na napor da stekne određene sposobnosti, svakim danom uočava da se u njegovo biće uliva sve više željenih  moći koje poprimaju neslućene razmere i forme. Da li mislite da se Arnold Švarceneger rodio  sa atletskim telom ili da je Majkl Džordan postao čarobnjak basketa gledajući na televiziji kako to rade drugi? Šta mislite, zašto fakir stoji na jednoj nozi 25 godina, bez prekida? Nešto dobija, to je sigurno. S druge strane, ljudi koji ništa ne traže, liče na bunare iz kojih niko ne vadi vodu i koji sa vremenom se obruše i zatrpaju, a voda ode  u neki drugi izvor. Ljudske sposobnosti se ponašaju baš kao i voda. Odlaze tamo gde im neko drugi otvori prolaz. Zašto ste odustali od svojih ciljeva i želja? Možda zbog pretrpljenog neuspeha i raočarenja u sebe i ljude? U svakom slučaju, odustali ste. Ogrezli ste u zaboravu. Ništa čudno za to, kad čak uspemo da zaboravimo gde nam se nalaze naočare i uporno ih tražimo, a one nam se nalaze na glavi. Zaborav je krajnji uzrok  mizerije življenja. Hipnotisani smo svakodnevicom svoga uma koji daje uvek istu boju onom što nas okružuje, kao što naočare sa obojenim staklima daju istu boju predmetima u prostoru oko nas.

                        Za materijalne ciljeve još bi se nekako i mogli podsetiti kakvi su nekada bili. Sanjali ste o kući dostojnoj ljudskog življenja, o luksuznom automobilu i turističkim putovanjima po svetu. Sanjali i odustali. A šta bi ste napisali, koji su vaših  200 ciljeva koje imate ispred sebe? Pored materijalnih, imamo i spiritualne, imamo socijalne i porodične, zatim psihološke, estetske, obrazovne, seksualne,zdravstvene i neke samo vama svojstvene. Svi su oni kao sitno seme biljke gorušice posejani negde u nedrima vaše duše. Čarls Berner je govorio da su za uspeh u životu  potrebne tri vrline: postojana koncentracija na cilj koji želite ostvariti, etičko odnošenje prema drugim ljudskim bićima i obuzdavanje svakodnevne raspusnosti. Ali da bi ste stekli ispravnu koncentraciju za uspeh u životu morate imati jasne ciljeve. Bez njih ste kao moreplovac u moru bez svetionika i kompasa. Na žalost, postoje i pseudociljevi.Lako ćete  prepoznati  da li ste ogrezli u njima po tome da li vas dugo opsedaju , dok istovremeno osećate da se niste ni malo pomerili ka njima. Pseudociljevi troše strašno mnogo naše fizičke, mentalne i emocionalne energije. Na taj način svakodnevno propuštamo prilike da prepoznamo istinske, humane ciljeve koji daju zdrav smisao našim životima. U izboru vaših ciljeva nemojte se oslanjati na činjenicu da većina članova jednog društva neguje istu opsednutost nekim ciljem. Većina ne mora biti  kriterijum ispravnosti izbora. Cela društva mogu robovati  lažnim vrednostima i ciljevima. Nemojte se plašiti da sa vama nešto nije u redu ako ne želite sve ono što većina želi. Imate pravo na svoju individualnost. Samo se moramo paziti da ne upadnemo u obožavanje pseudociljeva.                                               

Samo jedan cilj je u životu

                                    Ako ste opredeljeni da ostvarite nešto grandiozno, nerealno ili fantastično što prevazilazi vaše mogućnosti ili ako ne možete da se setite vaših ciljeva za koje vredi živeti, vi se udaljavate  od velikog i  jedinog cilja egzistencije koji obuhvata sve vaše male, srednje i velike ciljeve.To je kao da trčite sve dalje od cilja u nameri da ga dostignete. Možete se upitati kako u isto vreme može postojati mnogo ciljeva, a da svi predstavljaju jedan cilj. To je moguće kao što je moguće da  je voda uvek voda bez obzira da li je u obliku potoka, reke, jezera ili mora. Tako naši ciljevi, bez obzira koliko udaljeni jedan od drugog i kako raznovrsni bili uvek imaju jedan te isti  smisao. Kada bi imali strpljenja i duboko se udubili u pitanja šta je to što želite, zašto to želite i šta je to što bi ste zadobili ostvarenjem  svih vaših ciljeva došli bi ste do iznenađujućeg otkrića. Svi oni vode do jednog jedinog cilja, da volite i da budete voljeni.Na primer, želite dovoljno, da ne kažemo mnogo para. Šta će vam novac, ako ne da se lepo oblačite, da imate komfornu kuću koju treba takvom održavati, da imate auto za željena putovanja, kompjuter i druga audio-vizuelna sredstva za komunikaciju sa svetom oko sebe. Sve  to nam treba da bi smo osetili i održavali osećaj sigurnosti ili neugroženosti. Osećaj sigurnosti je duboki socijalni motiv. Mi želimo da smo podržani od, ako ne celokupnog društva, a ono bar od dela društva koji se zove politička partija, radna organizacija ili neko drugo udruženje. Kada smo lepo obučeni, vozimo luksuzna kola i uživamo u društvenim priznanjima mi se osećamo bezbedno i samim tim zadovoljno, jer to znači da imamo  ispravan odnos prema životu. S nama je onda sve u redu.

                         Zbog jedinog cilja, da volimo i da budemo voljeni, najproblematičniji su seksualni ciljevi. Rodili smo se kroz seksualnost, pa nam dimenzija seksualnih odnosa izgleda kao luka spasa, čak i onda kada svakodnevno trpimo raočarenja i osujećenja zbog neispunjavanja naših seksualnih potreba. Uvek joj se vraćamo kao lososi koji u nadprirodnim naporima prevazilaze nepremostive prepreke i po cenu života i smrti da bi se vratili iz mora u slatke vode gde su prvi put ugledali svet. Razmišljenje o seksualnim i drugim partnerskim odnosima predstavlja najveću preokupaciju najvećeg broja ljudi. Obraćanje pažnje ili potiskivanje interesovanja za  seksualne odnose troše velike količine energije čoveka koje mu nedostaju za produktivan rad i stvaralački život. Zbog svakodnevne seksualne preokupacije  nedostaje istinska koncentracija za stvaralački rad i ispunjenje životnih ciljeva. Istraživanja pokazuju da su čak i deca bolji učenici ako nemaju jaka seksualna interesovanja, a da su deca koja se više interesuju i obraćaju pažnju na dimenziju seksualnosti češće slabija po uspehu i školskom postignuću. Proizilazi da seksualni ciljevi često mogu da se pretvore u pseudociljeve koji nigde ne vode, nego razlažu našu disciplinu za ostvarivanje istinskih vrednosti.                                                                                                                                                                                                                                                    

                    Dimenzija seksualnosti ima svoju tamnu stranu.Mnogi su ljudi zbog raznih traumatskih uslova duboko potisnuli svoju seksualnost u  dubine svoje duše. Oni, paradoksalno takođe troše velike količine svoje psihičke energije zbog seksualnosti ali u svrhu njenog obuzdavanja. Sa takvim ograničavanjem njihovom životu nedostaje potrebna vitalnost za kreativan  rad i radostan odnos prema životnim izazovima. Oni postaju i nažalost, ostaju sivi ljudi u svetu šarenila svih boja. Njihova postignuća su mala, a motivacija za rad stalno zavisna od nekoga ko je jači ili sposobniji od njih. Takvi ljudi ne znaju šta su njihovi ciljevi jer ne smeju da se zagledaju u ponor svoje duše plašeći se šta će sve ugledati u njenim dubinama. Njima se čini da je duša pandorina kutija,čiji poklopac mora ostvati zatvoren po svaku cenu. Ipak, da bi ste uzdigli vaš život na kreativniji nivo, vi morate otvoriti poklopac sa svoje duše da bi ste videli da li među umrlim željama nema onih još preživelih koje mogu da vrate sjaj u  vaše oče i smisao životu. Peti anđeo,iz gornje priče, koji ništa ne pita nego samo radoznalo gleda i oduševljeno aplaudira je naš ideal kome treba težiti. On samo liči na one ljude koji takođe ništa ne pitaju, nego samo rade i životare, ali bez stvaralačkog sjaja u očima i oduševljenja za darove života. Za početak je dobra ona molitva: "Bože, daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu da promenim, i hrabrosti da promenim ono što mogu, i mudrosti da razlikujem to dvoje."

Izvor PSIHOLOG SREĆKO LAZIĆ

RADOST ŽIVOTA

Ples života

                                                                                «Čovek se može tri puta                          roditi u  jednom životu:

                                                            Prvi put iz materice svoje majke,

                                                            Drugi put iz materice  društva i

                                                            Treći put iz materice svoga ega»

                        Bez strasnih interesovanja i ljubavi prema nekom zanimanju u životu ne može se u punoći  živeti. Ima ljudi koji odlaze na pecanje, a neki drugi na pijace, kafane ili sportske utakmice. Ima i onih koji, mada ne vole televiziju, tope vreme pored ekrana, gledajući druge kako žive svoje živote. Sve njih ipak  povezuje zajednička osobina: pasivno primanje života. Kako ljudi stare njihova se srca  polako ispunjavaju bolom, rezignacijom i besmislom. Da bi amortizovali svoj bol omamljuju se preteranim spavanjem i prejedanjem, kao jedinim kanalima radosti trajanja što se život zove. Ima i onih koji svoju patnju blaže u alkoholu ili nekoj drugoj vrsti narkotika, mučeni još i osećanjem krivice zbog osude  većine koja  lažno ističe   superiornost svog vrednosnog sistema. Realnost je sasvim drugačija. Skoro svi se mi povremeno  pitamo kada je to iscurilo vreme radosti i strasne nade. Nije čudo što odrasli zavide deci kad ih vide kako radosno jure po parku i hrabro idu iz avanture u avanturu novih iskustava, jer odrasli tako ne žive.  Kao što reče Antoni De Melo, život je ono što nam se događa, dok smo mi u glavi zaokupljeni nekim drugim planovima.Takav život  zaista nema smisla, ako ga sagledavamo u 

rasponu od  sedamdesetak godina koliko u proseku čini život čoveka na ovoj planeti. Neka velika tajna krije se u tom čudnom raskoraku između naših želja za stvaranjem i onoga što se stvarno dešava na polju našeg izražavanja. Nema čoveka koji ne voli da stvara. Svako ljudsko biće se iskreno divi piscima, vajarima, kompozitorima, sportistima. Šta je to nego priznanje sopstvene želje za nesputanim izražavanjem. Odakle ta nemoć stvaranja ?

Rođeni u bolu

                        Da li ona ne potiče još iz vremena rađanja, iz prvih bolnih fascinacija prilikom dolaska na ovaj svet u kome je patnja rastopljena i sveprisutna kao so u okeanu? Francuski akušer Frederik Lebojer je želeo da dokaže da patnja umanjuje ljudske kvalitete i sposobnost izražavanja, još od prvih dana rođenja.  On je žene   porađao na netradicionalan način. Bebe su na svet dolazile  u krajnje nestresnim situacijama i uslovima. Porodilišta su imala optimalnu temperaturu i minimalnu buku u prostoru. Pupčanu vrpcu je presecao tek kad ona prestane da pulsira dok beba leži na  telu majke. Nema šamaranja po guzi bebe, nema grubosti, hladne ili vrele prve vode u kojoj se kupa. I neki drugi akušeri su primenjivali iste postupke i na osnovu iskustva su tvrdili da su tako rođena deca emocionalno stabilnija, pametnija, manje podložna bolestima i kasnije  uspešnija od dece rođene u drugačijim uslovima. Bez bozira na patnju koja nas prati od prvog krika, postoje mnogi stvaraoci koji su bili vrlo uspešni iako su nosili u sobi neizmerni bol. Ali to nije dokaz kako patnja podstiče kreativnost, niti dokaz da patnja ne sputava stvaralačko izražavanje. Nema čoveka koji nije doživeo bol.  Svako od nas zna kako bilo koji bol tela ili duše zatvara delimično, više ili manje kanale izražavanja bića. Bol koji nas zadesi uvek nastaje u sadašnjosti. Sa vremenom, kada ostane u prošlosti on se pretvara u strah od ponavljanja bola. Strah je senka bola. Na taj način on postaje trajni mehanizam zatvaranja pred izazovima koje život svakodnevno pred nas postavlja. Taj proces zatvaranja se dešava kod većine ljudi od momenta rađanja i ne prestaje celog života.

                        Pošto deca u ranoj mladosti nisu prepunila svoj rezervoar bola, za njih važi, po opštem slaganju odraslih da su spontana, veoma radoznala i da obožavaju igru u svakoj formi. Za njih se kaže da su bezazlena, što znači da su njihova srca  više izvori dobronamernosti, nego zlobe upućivane drugim osobama. I kada su agresivna, brzo izlaze iz negativnih osećanja i praštaju jedna drugima. Međutim, kako odrastaju rezervoar bola se sve više puni jer intenziviraju bolne društvene kontakte, i sve ređe prazni, jer društvo osudom nasilja sprečava širenje sukoba. Strah od društvene osude ili vrednovanja kao suptilne forme osude, je jedan od najdublje ukorenjenih ljudskih strahova.On parališe skoro svaku ljudsku kreativnost, pogotovo onu koja se neposredno odvija pod budnim okom javnosti.  Trema kao specifičan vid socijalnog straha je široko rasprostranjena. Ona je prepreka razvoju ljudskih potencijala. Kada je taj strah tako jak i vidljiv u osobama koje se bar usude da javno nastupe, koliki li je u ljudima koji nikad nisu smogli hrabrosti da okolini pokažu šta znaju i šta žele? A takvih je najviše. Zašto se ljudi boje društvene osude? Deluje apsurdno ali svaki čovek je lično odgovoran za svoj strah, a ne društvo. U baš svakom čoveku je ugrađen mehanizam takmičenja ili suprostavljenosti drugim ljudima. Iz takve predispozicije rađa se neprijateljstvo čoveka prema bližnjem svom. Pošto se drugi doživljavaju kao protivnici ili suparnici koji ugrožavaju lične interese u borbi za opstanak, njima se pripisuju nesaradničke namere ili zlonamernosti. To je poznati mehanizam projekcije svojih motiva drugim ljudima koji se izražava kroz protivrečnu misao – «nisam ja njihov protivnik, nego su oni moji protivnici».

                                                Strah je senka ega  

                        Kada čovek misli nešto ružno o drugima ili preduzima neprijateljski akt protiv njih, sve te akcije, kao posledicu, u svom autoru proizvodi strah od osvete. Pošto je sebičnost konstanta u ljudskom životu i agresivnost je stalna  aktivnost u međuljudskim odnosima. Agresivnost uvek rađa strah. Zato je strah stalna tamna strana bilo koje ličnosti. Mi dišemo strahom u ovoj ili onoj formi. Nemir, strepnja, briga, očaj, mržnja, kritikovanje, reuma u kostima, bol u želudcu, svađa, misao – «baš mi se ne dopada» , sve su to forme straha koje se materijalizuju u obliku otelotvorenog bola. Strah je naša druga priroda koji reguliše sve naše postupke i stilove življenja. Strah od bližnjeg svog određuje naše ponašanje i izbor socijalnih vrednosti prema kojim se orijentišemo i usvajamo ili odbacujemo. Najveći broj ljudi nikada ne prevaziđe socijalne strahove, što znači da se faktički nikad ne rode iz socijalne matrice. Odlaze iz ovog života prazni ili  neispunjeni, sa gorčinom neispunjenih želja iz potaje. Kada gledate vitku gimnastičarku kako neustrašivo leti kroz prostor, ne možete a da joj se sa zavišću ne divite. Ko ne bi želeo da bude jedno sa svojim telom i svojom željom? Zuzana Halupova, u svetu poznati slikar naivac, izrazila je u boji i slici skoro sve želje svoje duše i deli tu radost sa svetom. Ko ne bi želeo da bude stvaralac u sumorne kišne dane, kada su prijatelji otišli ko zna gde? Karneval u Riu je idealna prilika da ljudi oslobode sve tenzije u duši i telu i postanu jedno sa muzikom i ritmom. Ko ne želi da pulsira u ritmu Univerzuma? Čuveni uzgajivač čudesnih novih sorti biljaka, Luter Burbank je bukvalno komunicirao sa biljkama. Iz njihove uzajamne ljubavi nikle su čuvene sorte Paradoks oraha, nektarina Burbank i razne druge biljke. Ko ne bi želeo da ovlada «nemuštim» jezikom za sporazumevanje sa živim  svetom?  Šta nas sprečava u kreativnom izražavanju i komunikaciji sa svetom koja nas neprestano obogaćuje? Samo strah! Strah! Strah!

                        Ne možete se osloboditi straha i ući u svet kreativnosti dok ne razumete taj začarani krug Ja-Ti. Ja je ja. Ti je društvo, neko drugi. Dokle god za svoje nevolje proglašavamo krivim društvo, dotle ćemo se kovitlati u tom začaranom krugu. Društvo je samo površina, ekran na kojem projektujemo sve svoje mane, slabosti i zablude. Ja je jedini vinovnik svih osobenih neuspeha. Ko to shvati rodio se iz materice svoga ega. Ko to shvati, tek tada može reći da se zaista rodio. Tek onda se začinje istinska kreativnost. Čovek okovan strahom ne može biti kreativan. Prisilan rad iz straha nije stvaralaštvo. On je mučenje i lagano odumiranje. Sve bore na našim licima govore o toj lagano nadolazećoj smrti kojoj se ne umemo suprotstaviti. Taj nevidljivi neprijatelj koji nam lagano oduzima vitalnost sa godinama je baš zato nevidljiv jer je naš proizvod, u obliku straha od javne osude. Mi se plašimo osude jer smo unapred osudili druge. Mi smo druge unapred proglasili svojim neprijateljima i sasvim je prirodno što se plašimo osvete. Svet je za nas bojno polje borbe na život i smrt, na pobedu i poraz, na uspeh i neuspeh, na «ja sam bolji od tebe». Tek kada počnemo da živimo život ljubavi, bez pritajenog motiva takmičenja i pobeđivanja, što znači ponovo se roditi, ovaj put iz materice svoga ega, tek tada smo otvorili svoje kanale stvaralaštva i izražavanja sebe.

                                                     Život je obilje

                        Onda neće biti nikakvih problema. Kada kiša danima lije uzećete svoj kišobran i smireno lutati brdima ili ulicama i pronaći lepotu u sumornom danu. Možda ćete želeti da naknadno izbrišete strahove svoje mladosti i upišete se u plesnu školu standardnih plesova. Zašto ne biste sa svojom decom ili decom iz ulice odigrali po neku partiju basketa, bez straha da ćete ispasti smešni? Nikad nije kasno upisati neku višu školu, fakultet ili početi pisati pesme i slikati. Tolstoj je u devedestoj počeo da uči japanski jezik. I u tim godinama možete udahnuti život novim biljkama kao Burbank. Što ne biste sadili ruže i drveće ispred svoje zgrade? Možda nemate zimski bazen, ali izazov je okupati se u zaleđenoj reci. Možete sve raditi pod kapom nebeskom, kada niste motivisani namerom da druge povredite. Igrajte šah. Učite strane jezike. Vozite bicikl. Idite u pozorište ili bioskop, baš kada vam se ne ide. Učite svirati gitaru. Pevajte, bez obzira na sve blokade vašeg grla. Idite u manastire i upražnjavajte tihovanje. Da li ste se ikad zapitali šta je to Radiks, Geštalt psihoterapija, Kliring? Da li znate ko je Tič Nat Han, Ken Vilber, Paramhansa Jogananda, Majster Ekart, Dipak Čopra, Lao Ce, Otac Tadej, Ekart Tol? Čitate li vi tek da biste rekli drugima kako ste obrazovani i zanimljivi  ili želite da istinski da komunicirate sa ljudima koji zaista imaju šta da nam ponude? Požurite polako ka otvaranju svoga bića, da vas smrt ne iznenadi kao što je Horhe Luis Borhes pevao u Trenucima:

Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim,

pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,

ne bih se trudio da budem tako savršen, opustio bih se više.

Bio bih gluplji nego što bejah,

zaista vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.

Bio bih manji čistunac.

Više bih se izlagao opasnostima, više putovao,

više sutona posmatrao, na više planina popeo,

više reka preplivao.

Išao bih na još  više mesta na koja nikad nisam otišao,

jeo manje  boba, a više sladoleda, imao više stvarnih,

a manje izmišljenih problema.

Ja sam bio od onih što razumno i plodno prožive

svaki minut svog života; imao sam, jasno i časaka radosti.

Ali kad bih mogao nazad da se vratim, tešio bih samo

dobrim trenucima.

Jer ako ne znate, život je od toga sačinjen,

od trenova, samo nemoj propuštati Sada.

Ja sam bio od onih što nikad nigde nisu išli bez toplomera,

termofora, kišobrana i padobrana;

kad bih opet mogao da živim, lakši bih putovao.

Kada bih ponovo mogao da živim,

s proleća bih počeo bosonog da hodam i tako išao do kraja jeseni.

Više bih se  na vrtešci okretao,više sutona posmatrao i

sa više dece igrao, kada bih život ponovo pred sobom imao.

Ali, vidite, imam 85 godina i znam da umirem.

Izvor PSIHOLOG SREĆKO LAZIĆ

SMISAO ŽIVOTA ILI DVE VOLJE

Ne znam kako je u drugim jezicima, ali u srpskom jeziku pojam volja je izveden iz glagola voleti. Ta veza govori da nema volje za nekom akcijom bez ljubavi prema  cilju  kome se teži. Imam volju za nešto samo ako to volim. I obrnuto važi. U pionirskim danima psihologije volja je bila ravnopravno područje istraživanja ljudskog ponašanja, da bi kasnije, na neki misteriozan način nestala  iz polja psiholoških interesovanja. U svakodnevnom životu volja je nezaobilazan faktor u odnosima čoveka prema drugim ljudima, prema bićima, stvarima i idejama. Ona je naročit oblik ispoljavanja ljubavi. Mogli bismo reći da je volja ljubav pretočena u akciju. Doduše, nedostatak volje za određenom akcijom, govori da nema ljubavi samo za tu aktivnost, ali to ne znači da nema ljubavi uopšte. Za ljubav važi  zakon  o očuvanju  energije koji glasi: energija je neuništiva; samo prelazi iz jednog stanja u drugo. I za ljubav isto važi: ljubav je neuništiva; samo se ne ispoljava u nekim stanjima i akcijama, ali je sigurno ima u pritajenom vidu za neku drugu aktivnost. Da li ste nekad pomislili da su volja i ljubav dva vida istog procesa? Nema ljubavi bez volje, niti volje bez ljubavi.

                        Osnovna odlika ljubavi i volje je inteligencija. Drugim rečima, ljubav je inteligentna. I volja je pametna. Šta to znači? Ona zna šta radi, kako radi i zašto radi i zna da to zna. Kad to ne bi bila, na šta bi život ličio? Možda na mesečev svet, pust, bez vazduha, vode i života. Nema života bez volje i ljubavi, jer život je kretanje neprekidno. Život je beskrajno preobražavanje ljudske volje, poput beskrajnih preobražavanja oblaka na nebu. Čak i kad ih nema iznad naših glava, mi znamo da oni na nekom drugom mestu nastavljaju svoj ples. Tako se i naša volja izražava. Najčešće je vidimo na delu, ali i kada je ne vidimo mi znamo da ona u suptilnim prostorima naših umova nastavlja svoj ples, kao u snovima ili imaginacijama. Sve što su ljudi napravili oko nas je izraz nečije volje, počev od Stounhendža, egipatskih piramida, kineskog zida, renesansnih slika, savremenih aviona i automobila i sofosticiranih tvorevina ljudskog duha. Svega toga ne bi bilo da nije bilo ljubavi i čežnje  za  njihovom materijalizacijom.

                        Volja je već sadržana u želji kao najsuptilnijoj tvorevini ljudske duše. Mogli bismo reći da je želja nevidljivi pokret naše duše ka nekom dalekom ili bliskom cilju. Na tom putu ona menja svoj hod i ritam, oblike i namere, ali ne odustaje od svog cilja. Meni je teško da razlikujem želju, volju i cilj. To je jedna celina, kontinum. Ustvari, razlikuju se po vremenskom sledu ispoljavanja, ali to je isti proces, ista sila. Blizu sam da vidim, i slutim da nema razlike između želje i cilja. Nema ni razlike između mene, želje i cilja. To je ista, inteligentna  sila. Kao što je lopta sa svih strana ovalna, tako je i naše biće sa svih strana prožeto inteligencijom u vidu želje, volje i naših ciljeva. Možda vas buni pojam inteligencije. Nauka se služi tautologijama kada je definiše, jer je nemoćna da je definiše. Kažu da je ona sposobnost koja je sposobna. A ustvari, inteligencija je stvaranje sa svrhom. Tako rečeno i volja je inteligencija. Ona je fundament našeg bića. Da li znate šta znači latinska reč subjekat? Podloga, osnova. Kako je to divna reč koja vrlo precizno odslikava stvarnost. Subjekat je krajnja stvarnost. Njega odlikuje inteligencija, odnosno moć stvaranja. Njegovi instrumenti stvaranja su ljubav, želja, volja i inteligencija. Svaki čovek poseduje ove instrumente stvaranja.

                        Da li uopšte treba dokazivati  kako su sve tvorevine van prirode tvorevine te ljudske volje,  u pojedinačnom i koletivnom izražavanju? Jer, zakon iskustva kaže da postoji sve što naše iskustvo potvrdi. Iz njega proističe očiglednost postojanja stvaralačke moći želja, volje, ljubavi ili pameti. Svi ti pojmovi su sinonimi, različite forme iste suštine. Kao što se voda, kao suština pojavljuje u različitim agregatnim stanjima, u obliku leda, pare, kiše, snega, inja i slane, tako se Subjekt kao krajnja suština manifestuje kroz želje, volju, ljubav i inteligenciju. To je krajnja realnost.                        Naravno da postoje tvorevine koje nisu proizvodi ljudskog duha, kao što su biljke, životinje, planete i zvezde. Ali to ne znači da ne postoje. One su proizvodi neke druge volje i inteligencije ili ljubavi. Tako nam isti zakon iskustva kao na dlanu pokazuje da postoje dve inteligencije, ona mala, pojedinačna i kolektivna, ali i ona velika, nesaglediva, totalna, kojoj su ljudi nadenuli ime Bog. Nije bitno kako je zovete. Bitno je da je vidite i osećate. Dakle, svakodnevno se osvedočavate da postoje dve volje u Univerzumu ili Multiverzumu. Jedna je ljudska, moja i tvoja ili naša i jedna mnogo šira, dublja, viša i intenzivnija.

                        Ali, za razliku od  volje koja proističe iz mojih nevidljivih želja i prožima samo moje postupke, božanska volja prožima celo moje biće i telo. I to je očigledno. Na primer, kada se posečete, krv počne da curi, i što se tiče naše lične inteligencije, sva bi nam krv istekla iz organizma, toliko je njeno znanje o zgrušavanju krvi. Ali neka druga inteligencija pokreće svoje instrumente da spreče oticanje krvi. Kada je ljudsko telo u pitanju, skoro sve je pod njenim uticajem. Mi osećamo rad našeg srca ali pojma nemamo kako ono pumpa krv kroz vene i arterije. Takođe ne znamo kako se hrana u želudcu pretvara u sastojke naše krvi. Rodili smo se ali ni ne sećamo se kada se to desilo, a kamo li kako. Sve te moći stvaranja odrađuje ta nesaglediva inteligencija  koju spoznajemo samo na osnovu njenih učinaka ili efekata. Nevidljivost inteligencije ne znači njeno nepostojanje i njenu nedelotvornost. Tragovi inteligencije su svuda oko nas i oni svakodnevno svedoče o njoj. Moglo bi se reći da smo mi stalni svedoci odvijanja čuda na zemlji, čuda pretvaranja ničega u nešto.

            Obratite pažnju: rekao sam „ničega“ u „nešto“. To nisu samo reči. Ove reči ukazuju na stanja i procese koji se zaista odvijaju  u životu. Jedna divna duša, Ekart Tol, govoreći o  dilemi o ograničenosti života i beskonačnosti, upotrebio je analogiju da bi jednostavno dokazao da postoji besmrtnost. Zamislite, kaže on, da je u prirodi sve plavo. Da li bi onda bilo plave boje? Sigurno, ne, jer je plavo plavo samo u odnosu na nešto što nije plavo. Isto tako, ograničeno može postojati samo ako postoji neograničeno. Eto dokaza. Zar nije za radovanje kada samo shvatite da postoji besmrtnost, čak i kad niste sigurni da ćete uploviti u nju.  

Istu analogiju možemo primeniti i na pojmove „nešto“ i „ništa“. Zamislite kada  bi  postojalo jedino i uvek  „nešto“ , da li bismo mogli da vidimo „nešto“? Nebismo, kao kada priđemo jako blizu zidu kuće i pokušamo da vidimo kuću. Tek kada stvorimo prostor koji je „ništa“ između sebe i kuće, moći ćemo zaista da vidimo kuću. Dakle, „nešto“ ili objekat postoji isključivo zahvaljujući „ništa“ ili prostoru. Drugim rečima „ništa“ je u najmanju ruku jednako važno kao i „nešto“, mada za ljude od mudrosti, „ništa“ je važnije od „nešta“.

Pošto naša bića imaju spoljašnju formu, mi smo opsednuti formom, pa ne primećujemo prazninu, bez koje forma ne bi mogla ni postojati. Ništa čudno, ljudska bića ne primećuju ni vazduh, bez koga ne bi mogla ni sekundu da žive. Isto tako ne primećuju ni prazninu koja je sastavni deo ljudskog bića. Kada gledate u svoje ili tuđe oči, vidite beonjače i mrežnjaču kao nešto i vidite zenicu kao ništa. Zenica izgleda kao mali crni krug, ali to je varka. Ona je „prazni“ prostor našeg oka. Dakle i naše oči govore da postoji praznina kao sastavni deo našeg tela. S obzirom da je ljudsko biće celina sastavljena iz dve polovine, grube koja se zove fizičko telo i suptilne koja se zove svest ili duša, sasvim je logično da je i to naše suptilno telo sastavljeno od praznine.

Ponavljam, mi smo svakodnevni svedoci odvijanja čuda života, čuda pretvaranja praznine u oblike misli i osećanja kao suptilnih formi, i stvaranja  materijalnih formi. Takođe smo svedoci da je ta praznina inteligentna sila života. Osnovne odlike te sile su beskaraj po širini i beskraj po dubini. Naša bića su samo „oči“ tog beskraja. Ljudi su tom inteligentnom beskraju dali ime Bog. U jevanđelju po Jovanu, na samom početku piše da je Bog smisao (grčki, logos). Kao što telo udiše vazduh, tako naše suptilno telo, duša diše smisao. Kao što fizičko telo ne može da živi bez vazduha, tako naše suptilno telo ne može da živi bez smisla. Bog je smisao, čovek je smisao, život je smisao. Po čemu se razlikuju ljudski i Božanski smisao? Samo po širini i dubini svojih dometa. Ljudski smisao je segment u beskrajnom lancu uzroka i posledica stvaranja koje se zove Božanski smisao. Mogli bi smo reći da je ljudski smisao nalik prostoru koji se vidi gledanjem kroz ključaonicu, a Božanski smisao nalik celokupnom prostoru, i onom koji se vidi i onom koji se ne vidi, a ipak postoji.

Šta čoveku znači ova spoznaja? Najpre znači radost življenja, jer oseća da je život smisao bez obzira što ne naziremo uvek njegov kraj. Sve u čovekovom životu ima smisao, videli mi to ili ne. Kao što je rekao drevni mudrac, stvari su onakve kakve jesu, videli mi to ili ne. Ako Božja volja stvara određene uslove života za nas i stavlja nas u životna iskušenja, a mi ne vidimo koji je smisao u toj nameri, to ne znači da padnemo u besmisao, očajanje i nihilizam. Šta ćemo raditi? Neko od svetih ljudi je rekao, da Bog nikada ne stavlja čoveka u iskušenja koja on ne bi mogao podneti, jer da to čini život bi bio besmisao. Naš zadatak je da imamo poverenja u Tvorca i smireno nastavimo da tražimo smisao u Njegovom naumu. Ako smo strpljivi, pronaći ćemo ga. Pravoslavni monah Kalist je ovako video Božanski smisao koji je nama Tvorac namenio:

„Tražio sam snagu,

a Bog mi je dao

Teškoće da ih savladam.

Tražio sam mudrost,

a Bog mi je dao

Probleme da naučim da ih rešavam.

Tražio sam uspeh,

a Bog mi je dao

Pamet i ruke da radim.

Tražio sam hrabrost,

a Bog mi je dao

Opasnosti  da ih pobedim.

Tražio sam ljubav,

a Bog mi je dao

Namučene ljude da

im pomognem.

Tražio sam milost,

a Bog mi je dao

Prilike da ih steknem.

Nisam dobio ništa,

ništa što sam

tražio.

Dobio sam sve,

sve što mi je bilo

Potrebno.“

Izvor PSIHOLOG SREĆKO LAZIĆ

Jogička Dijeta

ŠTA JE JOGIČKA DIJETA?





Kada čujemo reč dijeta obično pomislimo na mršavljenje i skidanje suvišnih kilograma. Zapravo reč dijeta znači način ishrane, a ne kratki vremenski period u kome ćemo se uzdržavati ili odricati od određenih namirnica u cilju postizanja kratkotrajnih rezultata. Ali tekst ne govori o dijeti vezanoj za hranu, nego o našim čulima. U jogi postoji izraz "jogička dijeta", koja govori o kulturi brige o našem zdravlju kroz ishranu čula - putem informacija, podataka, utisaka i stimulanata kojima hranimo naš um i kojima nas hrane.

Jogička dijeta se ne odnosi na način ishrane. Sam izraz predstavlja dijetu za naših 5 čula koja je zasnovana na principima zdravlja i kontrolisanoj selekciji kvaliteta informacija koje svakodnevno primamo.

KAKO SE HRANITI ČULIMA?

 Čulo ukusa: Kupus, citrus, limun, banana, krompir, musli, proteinska dijeta; dijeta po krvnim grupama, po tipu doše (ajurvedska)... postoji toliko raznih dijeta, da se ne mogu sve ni nabrojati. Naravno ne treba se samo ograničavati na jednu nego kombinovati razne pristupe. Sa druge strane nije dobro ni da se rasplinemo, pa da na kraju ne postignemo ništa konkretno. Svako od nas je individua, univerzum za sebe. Nešto što nama savršeno odgovara i prija, drugome može čak da škodi.

Kad je hrana u pitanju u organizam je potrebno unositi ono što njemu koristi, a ne upravljati se po onome što je ukusno. To znači da treba jesti i ono što je zdravo, a ne samo ono što prija našem jeziku. Naravno, neretko se dešava da nam se ne sviđa ukus onoga što je zdravo za nas, a sviđa nam se ono što nije. To je posebno izraženo danas, kad su Mekdonald, brza hrana i pekare svakodnevna pojava i deo kulture gradske ishrane i brzog življenja. Kao zaštitu od toga bi trebalo da stavimo filter od nezdrave hrane i da obrazujemo i informišemo sebe o značaju organskih, integralnih i prirodnih namirnica i njihovom uticaju na naše zdravlje, kao i o uticaju nezdrave, genetski modifikovane.

Ovo je proces koji treba postepeno da uvodimo, tačnije da se naviknemo vremenom na ukus zdrave hrane, koja nam se u početku možda uopšte ne sviđa, ali kasnije može da nam postane omiljena. Ukus zdravog ne mora uvek da se poklapa sa našim ličnim ukusom. Zapravo to je samo stvar navike, ukus može da se izgrađuje. Znate kad za nekoga kažu da nema ukusa u odevanju? To se može izgraditi, kao i čulo ukusa, koji je zapravo potrebno nadgraditi.

Čakra: Swadhisthana (Svadistana) - Svesnost i fokus na čulo ukusa stimuliše element vode i karličnu čakru, povezanu sa radošću, uživanjem, seksualnošću, kreativnošću. Jača kontrolu nad željom za instant uživanjem, smanjuje odbojnost prema neprijatnim stvarima.



 
Čulo vida: Filmovi/predstave koje gledamo, knjige/novine/časopisi koje čitamo, televizija, ljudi...sve što kroz naše oči ulazi u mozak predstavlja informaciju. Kvalitet informacije koja izlazi iz nas zavisi od kvaliteta informacija koje primamo. Horor filmovi na primer, stvaraju u nama osećaj straha. Strah nas drži u okovima, blokira da napredujemo. Može da se postavi pitanje kakve veze ima neki horor film sa normalnim okolnostima. Strah je kao vibracija nezavistan od izvora iz kog dolazi. Što znači da na nas utiče sve što pročitamo, svaki film koji pogledamo... Hormoni koji prate osećaj straja su štetni po naše zdravlje, stavljaju nas u stanje stresa i tenzije, koji su uzrok većine bolesti današnjice. Sa druge strane komedije oslobađaju endorfin, hormon sreće, koji doprinosi opštem zdravlju i dobrom raspoloženju.
Ako biramo da propuštamo kvalitetne informacije kroz oči, osobe, knjige, događaje, i stanje uma će takođe biti pozitivnije, bićemo opušteniji i mirniji.


Kojim očima gledamo na svet? Na naš vid deluje i ono što očima šaljemo drugima, jer to na njih utiče, a posledično i na nas. Sve informacije koje primamo očima utiču na našu percepciju i način na koji mi vidimo svet oko nas. Naš pogled može biti pesimističan, realističan ili optimističan, u zavisnosti od pogleda osoba, okruženja, društva u kome živimo... Ako obratimo pažnju na takve stvari, lako možemo da osetimo kad se naše viđenje stvari (ne) poklapa sa tuđim i mentalno (odbaciti) prihvatiti njihov stav.


Čakra: Manipura - Svesnost i fokus na čulo vida stimuliše element vatre i čakru u solarnom pleksusu, povezanu sa moći, akcijom, samopoštovanjem. Jača samopouzdanje, smanjuje kompleks superiornosti/inferiornosti. Manipura je centar vitalnosti, njenom stimulacijom povećavamo nivo energije, imunitet, budimo dinamizam u sebi.



 Čulo sluha: Slušanje ne podrazumeva samo propuštanje zvuka od ušiju do mozga i njegovu analizu.


Muzika koju slušamo može potpuno da nam promeni raspoloženje, kao i sam tekst pesme. Ako slušamo tešku muziku, koja stvara emocije i stanja besa, težine, nervozu, takav će biti naš um i emocije. Ako slušamo opuštajuću, veselu, radosnu muziku, to će opet uticati na nas. Pitanje je da li mi koristimo muziku ili ona nas? Ako smo neraspoloženi i slušamo muziku koja je u skladu sa našim raspoloženjem, tu ćemo i ostati. To je sa jedne strane u redu, jer toj težini(problemu) je potrebno dozvoliti da izađe iz nas, da bi je se oslobodili. Ali ako i dalje nastavljamo da slušamo takvu muziku onda ta ista muzika postaje blokada. Ako pustimo neku veseliju, srećniju muziku, ona može da nam pomogne da se izdignemo iz tog stanja i da ga prevaziđemo. Samo osetiti šta nam je u trenutku potrebno i postupati prema tome.


Osobe koje su nam prijatelji, kolege, nadređeni, porodica utiču na nas, njihova mišljenja, razmišljanja, razmena informacija sa njima je takođe nešto o čemu treba voditi računa. Gradski prevoz je odličan primer gde možete da čujete mnoge teme, od organizovanja žurke do letnjih rasprodaja, od najgorih psovki do najlepših čestitki. Od negativnih mesta, ljudi i događaja se treba kloniti kada i koliko je moguće i okružiti se pozitivnim, onim što je dobro za naše telo, srce i um.


Čakra: Vishuddhi (Višudi) - Svesnost i fokus na čulo sluha stimuliše element etra/prostora i vratnu(grlenu) čakru, povezanu sa komunikacijom, čišćenjem. Jača harizmu, oratorske sposobnosti, prefinjen, pozitivan način izražavanja, ne samo kroz govor nego i sve ostale vidove komunikacije - umetnost, govor tela, uma, emocija, ples, muziku. Jača kreativnost i komunikaciju sa našim višim umom, sposobnost da stvarno čujemo i slušamo sebe i druge.



 Čulo mirisa i dodira: Ova dva čula nisu toliko očigledna u svakodnevnom funkcionisanju, ali nisu manje bitna. Njihova kombinacija i primena, kao u donjim primerima, može da bude vrlo korisna i sa jakim uticajem na zdravlje.


Čulo mirisa: U nosu postoje mnogobrojni nervni završeci povezani sa mozgom. Sve informacije koje čulo mirisa prima, mozak obraćuje. Iako volimo da pomirišemo vruću kafu, neko jelo ili šampon, retko obraćamo pažnju na neke ne toliko očigledne mirise, na primer miris vazduha u raznim delovima grada, miris neke prostorije ili osobe. Navikli smo samo na jake mirise, pa nemamo razvijen osećaj za suptilnije nijanse. Ako se usmerimo samo na vazduh, videćemo koliko je različit od trenutka do trenutka, kako razni mirisi prolaze kroz nozdrve i smenjuju se.


Aromaterapija je pravac koji koristi čulo mirisa i može da ima vrlo važnu ulogu u našem emotivnom zdravlju. Rastvorena esencijalna ulja, cveće ili mirišljavi štapići se mogu koristiti da nam poprave raspoloženje, nekad čak i da uklone glavobolju, nervozu, tugu. Lak i suptilan parfem može da nam drži lepo raspoloženje tokom dana.



Čakra: Mooladhara - Svesnost i fokus na čulo mirisa stimuliše element zemlje i korenu čakru, povezanu sa sigurnošću, posedovanjem materijalnih stvari, instinktom za preživljavanje(bori se ili beži) i reprodukciju. Jača sigurnost, velikodušnost, smanjuje iracionalne strahove, potrebu za nagomilavanjem materijalnih stvari.



 Čulo dodira: Koža je najveći organ ljudskog tela, iako retko cenimo njen značaj i efekat u svakodnevnici. Ako obratimo pažnju sa čime sve dolazimo u kontakt tokom dana, videćemo da se zapravo mnogo više koristimo dodirom nego što mislimo. Dodir odeće, obuće, kontakt sa ljudima, životinjama, biljkama...


Jedan od vrlo efikasnih načina za korišćenje dodira u svrhu zdravlja je masaža. Masaža je terapija koja koristi čulo dodira da prenese nežnost, toplinu i ljubav terapeuta na osobu, opuste je, oslobode napetosti, tenzije i toksina iz tela. Osim poznatih efekata same masaže, naš kontakt dodirom sa drugim ljudskim bićem je jedan od osnovnih načina razmene energije i ljubavi i terapija sama za sebe.



 Grljenje, maženje, milovanje, vođenje ljubavi, tapšanje po ramenu, su načini korišćenja čula dodira da ulepšamo dan sebi i drugima. Ako to radimo namenski i svesno efekti će biti mnogo jači i trajniji.


Čakra: Anahata - Svesnost i fokus na čulo dodira stimuliše element vazduha i srčanu čakru, povezanu sa ljubavlju, saosećanjem, pomaganjem drugima, davanjem i primanjem. Jača osećaj povezanosti sa drugima i potrebu da dajemo, smanjuje potrebu uslovljavanja kada mi dajemo drugome, bez traženja nečega zauzvrat.

DIJETA ZA ČULA

Pomenuti primeri za svako od čula se naravno ne mogu izolovati samo na jedno od njih u većini slučajeva, nego su kombinovani. Vrlo retko koristimo samo jedno čulo u trenutku. Kad je moguće pozitivno uticati na više čula istovremeno, treba to maksimalno iskoristiti.


Joga nema asketski pristup stilu života i ne zahteva odricanje od bilo čega na silu. Na nama je da koristimo čula tako da doprinose kvalitetu našeg zdravlja. Čak i ako radimo nešto što nije dobro za nas(pušenje, alkohol, brza hrana), ne treba da osećamo krivicu, ali treba da imamo svesnost i znanje o dobrim i lošim efektima koje to ima na naše telo, um, funkcionisanje. Postepeno, kada se zasitimo loših efekata, sami ćemo odbaciti nezdravo, bez ikakve spoljašnje prisile.

SVESNOST O ČULIMA

 
Samo zato što imamo čula i umemo da ih koristimo, ne znači da treba da ih zloupotrebljavamo. Da li hoćemo da nam um bude kao buvlja pijaca gde se ne zna šta je gde i gde svako odlazi i dolazi kako mu je volja, ili kao uredna i negovana bašta, gde sve ima svoje mesto i gde se korov redovno uklanja? Da li dozvoljavamo drugima i sebi da u nas ulazi i iz nas izlazi sve i svašta, ili vodimo računa da samo najkvalitetnije stvari primamo i dajemo?

Brza hrana postoji i za čula, kao i zdrava. Mi smo ono što jedemo, mislimo, osećamo. Na nama je da se hranimo kako mislimo da je najbolje za nas, na kraće i duže staze. Bitan je i način na koji to radimo. Na sreću i za tu oblast života možemo da se obrazujemo i da radimo na tome. Možemo da stvorimo naviku da zahvalimo sami sebi i budemo srećni svaki put kad napravimo pravi, kvalitetan izbor. To će nam pomoći da cenimo sebe.

 Izvor Joga Srbija

KAKO PRONAĆI SREĆU

Jedna od osnovnih težnji zajednička svim ljudima na planeti odnosi se upravo na pronalaženje sreće. Dok smo bili deca, potrebu za srećom smo izražavali na razne načine i na svakom koraku. Nismo imali problema da sreću prepoznamo svaki put kada bi nam zakucala na vrata. I što je najvažnije, ni u jednom trenutku nismo se dvoumili da budemo srećni niti smo se pitali koliko će to trajati. Kao smo odrasli, izgradili smo nebrojene predstave o sreći: šta je sreća, gde se nalazi i kako se do nje dolazi. Zato se dešava da, čak i kada doživimo trenutke prave sreće, to, nažalost, ne prepoznamo, već nastavljamo da racionalizujemo. Pravimo od sreće nemoguć cilj, na koji nikad ne stižemo. Zašto? Zato što sreća nije to što mi mislimo da jeste - ona nije vidljiva meta koju jednog srećnog dana pogađamo.

SREĆA JE U SADA I OVDE

Kada je sreća u pitanju, zbog nekog razloga uvek mislimo da se ona nalazi na nekom drugom mestu. Gotovo nikada ne shvatimo da nam je sreća na raspolaganju u svakom datom trenutku, bez obzira na to kako se osećamo. Ako to čak i shvatimo, time ne postajemo automatski srećni. Da bismo bili srećni, neophodan je spoj nekoliko preciznih faktora. Pre svega, treba da razumemo da sreća ne pada sa neba kao bingo pogodak, i da nije nagrada ili posledica naših akcija i postignuća. Isto tako, sreća nije u drugoj osobi. To nije materijalna stvar koju možemo da kupimo i posedujemo. Sreća je svesno iskustvo čiste preplavljujuće senzacije koja je plod direktnog kontakta sa srcem samog života. Obično, to iskustvo, ako se desi, traje vrlo kratko, jer retko kada održimo spoj svih šest neophodnih elemenata koji stvaraju pravu sreću više od trenutka. Ipak, samo jedan trenutak potpune sreće zna da ostavi takav blagotvoran utisak da ga se sećamo danima. Dobra vest je da to iskustvo zavisi isključivo od nas. Pitanje je samo da li razumemo principe koji vladaju srećom. Da bismo imali to iskustvo, koliko god kratko trajalo, potrebno je:


DA IMAMO RELAKSIRAN UM KOJI MIRNO OBITAVA U SADAŠNJEM TRENUTKU


Glavni razlog zašto nam izmiče taj faktor jeste to što mnogo razmišljamo. U mahnitom pokušaju da umom pojmimo, razumemo i razrešimo stvari, postajemo mnogo ozbiljni, zamišljen, a samim tim i odsrtni. To nam oduzima dragocenu energiju i stvara umor i nemir u našem mozgu i telesnim sistemima. Između ostalog, rezultat je to što postajemo nesrećni. Što se tiče ovog prvog elementa, od suštinskog je značaja da shvatimo kako um deluje. Treba da razumemo funkciju zakona obrnutog dejstva na delovanje uma. Ukratko, treba da znamo da intelektualno umovanje ne doprinosi stvarnom razumevanju i efikasnom rešavanju problema, a ponajmanje pronalaženju sreće. Naprotiv, što više pokušavamo da razmišljamo, više stvaramo konfuziju, nemir, rasejanost i svakako glavobolju. S druge strane, što smo relaksiraniji i bezbrižniji - što manje razmišljamo - to nam dolazi više jasnoće, kreativnog razmišljanja, mira i sreće. Tu je očigledno zakon obrnutog dejstva na delu. To znači odustati od forsiranja stvari da budu po zamisli našeg ega. Dovoljno je samo to biti u stanju, pa da prvi faktor gotovo sam od sebe bude zadovoljen. U tom slučaju, skoro da nam nije potrebna nikakva dodatna tehnika da bismo imali smiren i relaksiran um. Pošto je veoma teško zaustaviti nastojanje da stvari učinimo drugačijim, izuzetno je teško i prestati da se opiremo načinu na koji stvari zapravo jesu. Ovde jedno povlači drugo, nažalost. Rešenje je u umetnosti relaksacije tela, osećanja i uma. Za to nam je neophodna yoga. Kada odustanemo od forsiranja da stvari budu na određen način i prestanemo da se opiremo načinu na koji stvari stvarno jesu, moći ćemo bez problema da prihvatimo ono što se dešava unutar i izvan nas. Ova vrsta prihvatanja dodatno stimuliše relaksaciju uma i uživanje u datom trenutku.

DA OBRATIMO PAŽNJU NA PUŠTANJE IZDAHA I OPUŠTANJE TELA PRI TOME

Bez ovog elementa nema istinske relaksacije, a bez relaksacije večito ćemo pružati otpor i forsirati stvari, a to samo stvara patnju. Kada smo u stanju da izlazeći dah puštamo da se dešava sam od sebe i istovremeno opustimo telo, mi vežbamo i prihvatanje onoga što nam se trenutno dešava. Kada ne kočimo izdah, to je i znak da se ne vezujemo za trenutna dešavanja, sviđala se ona nama ili ne. Velika pomoć za postizanje ovog faktora jeste vežbanje svesnog povezanog disanja i yoge.

BUDIMO NASMEJANI IZNUTRA

Smeh iznutra uključuje ne samo lice, oči i stomak već i celo telo. Smeh nam opusta mišiće i prirodno stimuliše mozak da luči hormone sreće. Iskustvo preplavljujućih senzacija endorfina, serotonina i melatonina doživljavamo kao neodoljivu magiju čiste telesne sreće, bez čega ljudska sreća nema ni boje ni mirisa. Zato, smejmo se, pa čak i kada nam se plače. Od pomoći je imati nasmejanog kineskog Budhu za sreću pri ruci da nas podseti da vidimo i humorističnu stranu života.

BUDIMO SREĆNI

Ako postoji nešto što se tako lako izostavlja kada je u pitanju sreća, onda je to ovaj poslednji element. To se dešava zato što nismo potpuno prisutni u sada i ovde. Kada mi nismo u sadašnjem trenutku, nije ni naša svesnost, a sreća bez svesnosti i krajnjeg iskusioca i nije sreća. Stoga, da bismo mogli da kažemo da smo srećni treba da budemo ti koji smo svesni da smo srećni sada i ovde. Tek onda to stvarno rezultuje blagotvornim efektima na naše psihofizičko zdravlje. Ali, tu nije kraj.

ŠTA POSLE SREĆE

Ovih šest neophodnih elemenata koje smo upravo opisali jeste precizno objašnjenje ili formula kako se stiže do iskustva sreće. Ali jednom kada smo ovladali formulom, šta posle? Naravno, nakon toga sledi razuslovljavanje od svih mogućih predstava koje gajimo o sreći. I tek pošto prestanemo da idealizujemo iskustvo koje zovemo sreća možemo da izgradimo pravi odnos s njim. U suprotnom, imaćemo problem vezanosti za sve i svašta - naše sopstvene predrasude - što nam obećava sreću. Jurićemo svoje sopstvene ideje umesto da se kupamo u realnom iskustvu koje nam je na raspolaganju u svakom datom trenutku, iskustvu koje nema potrebu da bude imenovano, a ponajmanje mistifikovano.

TRAJNA SREĆA

Konačno, sreća je osećaj da smo sposobni da savladamo svaku barijeru na putu ostvarenja sopstvenih ciljeva. To je krajnje pouzdanje koje je moguće dostići. Rezultat je to što možemo da se opustimo - posebno um koji razmišlja - bez straha od gubitka kontrole. Dovoljno je da znamo šta stvarno hoćemo i da imamo iskrenu nameru da to ostvarimo, da budemo iz srca usmereni u tom pravcu, pa da univerzum preko zakona privlačenja nam to i donese, kada dođe pravo vreme, naravno. Sreća je kada duboko u sebi znamo da će se na kraju sve fino poklopiti, doći na svoje, bez obzira na trenutne okolnosti. Sreća je kada imamo duboku veru da univerzum preko večnih zakona radi u našu korist, a ne na štetu, kao što neki ljudi misle. 

Izvor  http://www.shivashakti.rs/clanak-sensa-09.html

Pronađite svoju sreću

Sreća se ne može definisati. Značenje tog pojma je suviše individualno. Taj pojam za svakog čoveka znači nešto drugo. Najveću sreću doživaljavamo ako nam se ostvari ono što smo dugo želeli: rođenje deteta, velika ljubav, dobitak na lutriji. Pored tih pogodaka sreće, postoje i manja zadovoljstva: ućivanje u lepoj prirodnoj pojavi, radost zbog večere sa voljenom osobom ili sustreta sa prijateljem. Nažalost, mnogi uopšte ne primećuju male radosti i ne računaju ih u sreću. Male radosti primećujemo tek kad počnu da nam nedostaju. Negativna osećanja poput bola i razočaranja duže pamtimo.

Sreća je u nama

Ljudi često misle da sreća dolazi odnekle spolja, da je to ono što nam se dešava. Ipak, najtrajnija osećanja sreće su ona koja imaju malo veze sa spoljnim okolnostima. Trajna sreća nastaje i postoji u našem unutrašnjem biću. Ona je u sprezi sa svešću da ostajemo odani svojim uverenjima, da svoja osećanja ozbiljno shvatamo i u granicama naših mogučnosti činimo sve da bismo pružili ono najbolje od sebe. Pritom nije važno da li će naši napori biti odlikovani uspehom. Najvažnije je biti zadovoljan samim sobom. Takva vrsta sreće pruža nam snagu kad treba da sprečavamo ili savlađujemo teškoće u životu.

Uspeh i uživanje nisu čoveku dovoljni da bi bio srećan. Za sreću je potrebno ceniti i male životne radosti. Kad posmatramo svitanje ili nekome učinimo nešto neočekujući zahvalnost, to nam može pružiti mnogo dublju sreću.

Volite ono što radite

Trudite se da volite ono što radite. Neka vaš posao bude osmišljen. Kada se u poslu nađe pravi smisao, onda raste i angažovanost. Čovek se bolje oseća i povećava mu se radost življenja. Sve to omogućuje da se bolje rešavaju problemi, savlađuje stres i sprečavaju bolesti. U suprotnom dolazi do depresije i gubljenja radne sposobnosti. Ima manje i više zanimljivih poslova, ali odlučujući za zadovoljstvo je stav prema radu. Bez ličnog zalaganja čak i najbolji posao može da se pretvori u dosadu. Ali onaj ko svoj posao svhati ozbiljno i izvuče iz njega ono najbolje može u njemu pronaći zadovoljstvo. Čovek treba da bude svestan svojih vrlina i da pokuša da ih iskoristi. Najbolje je da svako pruži sebi šansu jer ima mnogo stvari koje život čine dragocenim.

Zaključak

Upamtite, nesrećni ljudi misle da su prepušteni sudbini, puni su negativne energije i zato su uglavnom pasivni. Oni zaboravljaju da treba sami da utiču na svoju sreću. Suprotno tome, srećni ljudi primećuju prijatne sitnice koje se dešavaju svakodnevno, oni su aktivni i optimistički raspoloženi i spremni za eksperimentisanje. Sve to im pruža i mogućnost da u zadovoljstvu provode život.

Pronađite svoju sreću

Marija Stojanović

Izvor: http://www.zenskastrana.com/pronadite-svoju-srecu/#ixzz25EsQHhmf