Priča o nepotrebnom žrtvovanju. Kako sami sebi uništavamo život.

 

– Ovde je red za žrtvoprinošenje?

– Jeste, ovde. Bićete iza mene. Ja sam 852, vi – 853 po redu.

– Jooj, baš je veliki red.

– Ne sekirajte se, brzo to ide. U ime čega žrtvujete?

– Ja – u ime ljubavi. Vi?

– A ja – u ime dece. Deca su moje sve na ovom svetu!

– A šta ste doneli kao žrtvu?

– Svoj privatni život. Samo da su deca zdrava i srećna. Za njih ću sve da dam. Jedan dobar čovek je hteo da me oženi – nisam pristala. Kako da im dovedem očuha u kuću? Voljeni posao sam napustila, daleko je od kuće. Zaposlila se kao spremačica u vrtiću – da budem pored njih, da pazim da su siti i zadovoljni. Sve za decu! Za sebe – ništa.

– Joj, kako vas razumem. A ja želim da žrtvujem odnose… Razumete, između mene i supruga ne postoji više ništa. Pored njega je druga žena.. Ma, i kod mene se pojavio drugi muskarac, ali… Kada bi muž otišao prvi! Ali on ne ide kod ljubavnice! Neće! Plače.. kaže da je navikao na mene… A meni ga je žao! Jer plače.. Tako i živimo.

Otvaraju se vrata, čuje se glas: „Broj 852 uđite!“

– Idem ja. Tako sam uzbuđena! Šta ako neće da prime moju žrtvu?

Broj 853 presavija se i čeka svoj poziv. Vreme prolazi sporo. Ali, evo iz kancelarije izlazi broj 852.

– I? I šta bilo? Šta su vam rekli? Prihvatili su vašu žrtvu?

– Ne… Ispostavlja se da ovde postoji probni rok. Poslali su me da razmislim.

– Ali kako? Zašto? Zašto ne odmah?

– Oj, draga, oni me pitaju: „Da li ste dobro razmislili? Jer je to zauvek!“ A ja njima: „Naravno. Deca će odrasti, ceniće ono što je majka žrtvovala za njih“. A oni meni: „Sedite i gledajte na ekran.“ A tamo- neki čudan film o meni. Kao da su deca već odrasla. Ćerka se udala, negde daleko u inostranstvo. Sin zove jednom mesečno, pod moranje, snaja kroz zube priča sa mnom… A ja njemu: „Sine, pa što si takav prema majci?“, a on meni: „Mama, ne mešaj se u naš život, zaboga! Zar nemaš drugog posla?!“ A kakav posao? Šta da radim? Jer zbog dece sam sve i napustila, i živela sam samo za njih… Ispada da nisu cenili moju zrtvu… ? Džaba sam se toliko trudila?

Iza vrata čuje se glas: „Sledeći! Broj 853″

– Joj, pa to je za mene.. Skroz ste me sludili svojom pričom. Ne mogu da verujem… ‘Ajd, dobro, idem sad ja.

– Izvolite, uđite, sedite. Šta ste doneli kao svoju žrtvu?

– Odnose…

– Jasno.. ‘Ajde da vidimo šta imate.

– Evo, gledajte. Nisu veliki, ali su simpatični. I friške su. Upoznali smo se pre samo pola godine.

– I zbog čega želite njih kao žrtvu?

– Zbog očuvanja porodice.

– Čije, vaše? Poštoje neophodnost u njenom očuvanju?

– Naravno! Muž ima ljubavnicu, odavno, stalno trči kod nje, laže, nemam više snage.

– A vi?

– Pa, šta ja? Pojavio se u mom životu jedan čovek, imamo lepe odnose

– Pa, znači, želite da žrtvujete ove nove odnose?

– Da… Da, sačuvam porodicu.

– Čiju? Sami govorite kod muža je druga žena, kod vas je drugi muškarac. Gde je tu porodica?

– Pa šta.. Po dokumentima smo još u braku. Znači – porodica.

– Znači sve vama to odgovara?

– Ne, ne! Kako može sve to meni da odgovara? Stalno plačem i sekiram se.

– Ali promeniti stare odnose za nove nikako ne želite?

– Pa, nisu baš oni toliko duboki, onako, više površni… U principu, nije mi žao!

– Pa dobro, ako vama nije žao, nama je svakako. Dajte te vaše odnose.

– A meni su rekli da kod vas prikazuju film. O budućnosti. Što ga meni ne biste prikazali?

– Filmovi su različiti. Neki su o budućnosti, neki – o prošlosti. Mi ćemo vama pokazati o sadašnjosti. Evo, uključujemo, gledajte.

– Oj! Pa to sam ja! Bože dragi, pa što tako izgledam? Ma lažete! Ja vodim računa o sebi.

– Pa to se vaša duša na ovaj način projektuje na spoljašnjost.

– A ko je ovaj dečak? Vidi kako je simpatičan… Gledajte, on se pripija uz mene.

– Niste prepoznali? To je vaš suprug u projekciji duše.

– Suprug? Koješta! Pa on je odrastao covek!

– A u duši – dete. I pripija se, kao uz majku.

– Pa takav je on i u stvarnom životu!

– Znači ne vi uz njega, nego on uz vas?

– Pa, da. Ja sam od detinjstva shvatila: žena mora da bude jaka, mudra, odlučna. Mora biti i glavna u porodici, i muža izvesti na put.

– Pa, to je to. Jaka, mudra i odlučna mamica rukovodi svojim dečkom – suprugom. I lekciju mu održi, i pomiluje, i oprosti. A šta ste vi hteli?

– Zanimljivo… Ali nisam mu majka, ja sam mu žena! A u ovom filmu… On je tako bespomoćan, i kod ove svoje će ponovo da pobegne, a ja ga svejedno volim!

– Naravno, tako će i biti. Dečak će se malo igrati u pesku, pa će se vratiti kući. Kod svoje mamice. Malo će kukati na ramenu, plakati… Dosta je! Kraj filma! ‘Ajde da završavamo ovaj susret. Želite da žrtvujete ljubav? Niste se predomislili?

– A budućnost? Zašto mi niste prikazali budućnost?

– Vi nemate budućnost. Kod takve sadašnjosti – pobeći će od vas odrasli „dečak“, ako ne kod druge žene, onda u neku bolest ili – ni u šta. Sve u svemu, pronaći će način kako da se otkači mamine suknje. Jer i on želi da raste..

– Ali šta da radim? Zbog čega ću onda sebe žrtvovati?

– Pa vidite i sami. Možda više volite da budete mamica, nego žena!

– Ne! Želim da budem voljena žena.

– Ali i mamice, takođe, bivaju voljenim ženama, veoma često. I? Želite li da žrtvujete? Zbog očuvanja onoga šta sada imate, i da pri tome, vaš muž i dalje ostaje dečak?

– Ne… Nisam spremna. Moram da razmislim.

– Naravno, naravno. Mi dajemo vreme za razmišljanje.

– A savete delite?

– Sa zadovoljstvom.

– Recite, pa šta treba da uradim da moj suprug… odraste, šta li je…?

– Verovatno da prestanete biti mamica. Okrenuti se licem prema sebi i naučiti biti Žena! Zavodljiva, uzbudljiva, željena… Takva, kojoj poželi poklanjati cveće i pevati serenade, a ne plakati na njenim toplim grudima.

– Mislite da će pomoći?

– Obično pomaže. Ali samo u slučaju ako odlučite biti Žena. Ako nešto zatreba, vi slobodno dođite. Odnosi su vaši odlični, uzećemo ih sa zadovoljstvom. Znate, koliko ljudi u svetu mašta o takvim odnosima? Tako, ako želite da ih žrtvujete u korist drugih – dobrodošli!

– Razmisliću..

Broj 853 rasejano izađe iz kancelarije, panično pritiskajući svoje odnose ka grudima.

Broj 854 sa uzbuđenjem ulazi u istu kancelariju:

– Spremna sam da žrtvujem svoje interese zarad majčinog spokojstva…

Vrata se zatvaraju. Po hodniku šetaju ljudi sa uz grudi pripijenim željama, sposobnostima, karijerama, talentima, mogućnostima – sa onim što su spremni nesebično žrtvovati..

Verujem da su se mnogi od vas pronašli u ovoj priči. Da li je zaista potrebno i vredno da se žrtvujemo za sve u ovom životu, da li se isplati? Šta mislite?

Autor: Natalija Laketić

Izvor: http://uspesnazena.com/