недеља, 26. март 2017.

Usamljenost bira najsnažnije ljude: Bore se kao lavovi, ali ove senke se ne mogu rešiti!

Njih odlikuje harizma, dobar izgled, živ analitički um, dobro vaspitanje i maniri, iza kojih je uvek skriven snažan pogled


„Svakodnevno, komunicirjući sa različitim ljudima, čudimo se da su najdostojniji od njih – sami. Njih odlikuje harizma, dobar izgled, živ analitički um, dobro vaspitanje i maniri, iza kojih je uvek skriven snažan pogled, u kom se jedva uočava mala tuga.
 
Oni traže „svoje“ ljude: za komunikaciju, za društvo i prijatan odmor, za ljubav, za odnose i porodice.
Oni prave više grešaka, više stradaju, ređe kontaktiraju, teže preživljavju neuspehe. Ali svaki put, izgorevši u odnosima, oni se ponovo rađaju iz pepela i bivaju još savršeniji i jači.
I opet, i opet počinju sve iz početka …
Njima su strani stereotipi savremenog društva, nemoguće im je nametnuti tuđe mišljenje. Bez obzira da li je to muškarac ili žena, oni traže takvog čoveka pored koga će im biti toplo i spokojno.
A to „spokojno“ se ne zasniva na odsustvu svađa, adrenalina ili krajnjih granica emocija. To „spokojno“ znači da je pored čovek koji neće izdati. Čovek kome bezgranično veruješ, u koga imaš poverenje, i u koga si siguran 200%.
Čak i najjači ljudi beskrajno teže da steknu uverenje, da ih vole... “

bebamur

Preuzeto sa www.zenskica.com

Načini ljubavnog vezivanja





 


(Илустрација Срђан Печеничић)
 
Mnogi ljudi žele da pronađu „ljubav svog života”. Poetsko izražavanje koje se tako često koristi u „pitanjima srca” često zamagljuje stvari umesto da ih pojašnjava.

Tako, na primer, nečija izjava „ljubav mog života” podrazumeva dve stvari: naći osobu koju ću voleti i koja će voleti mene, ali i ostvarenje zadovoljavajuće, stabilne i trajne ljubavne veze sa tom osobom.

Mnogi ne uviđaju da su osoba i veza koju je moguće ostvariti sa njom dve različite stvari. Veruju da ako pronađu „pravu” osobu za sebe, da će iz toga proizaći kvalitetna ljubavna veza. Zato prilikom biranja ocenjuju osobu, a zanemaruju u kakvoj vrsti veze se ona oseća udobno.

Rezultat je razočaranje što sa „pravom” osobom ne mogu da uspostave zadovoljavajuću vezu. To se najbolje vidi kod onih parova koji uprkos tome što se vole, dolaze na partnersko savetovanje zato što im je veza nestabilna i nezadovoljavajuća.

Kada neko razlikuje osobu od veze, tada prilikom izbora partnera obraća pažnju na to kakvu vezu želi potencijalni partner. Pretpostavka je i da sama osoba prethodno zna kakva veza njoj odgovara.

Jedan od načina na koji može da se gleda na ljubavne veze jeste kroz teoriju emocionalnog vezivanja. Prema ovoj teoriji postoje tri glavna načina vezivanja za partnera: sigurno, preokupirano i izbegavajuće vezivanje.

Osobe koje se za emocionalnog partnera vezuju na siguran način, smatraju da su vredne ljubavi i da njihov partner zaslužuje da bude voljen. Prave stabilne veze, u kojima pružaju i primaju ljubav bez straha da će ljubav prestati i odnos se prekinuti. Smatra se da se većina ljudi na ovaj način vezuje za svoje partnere i da zbog toga imaju zadovoljavajuće, stabilne i dugotrajne veze.

Preokupirani način vezivanja je karakterističan za one koji su nesigurni, koji strepe da će ljubav prestati, tako da se potpuno posvećuju partneru i održavanju veze. Zahtevaju stalnu pažnju, svakodnevne potvrde ljubavi, često su ljubomorni i imaju veliku potrebu za telesnim kontaktom i bliskošću.

Izbegavajući stil vezivanja imaju oni koji u vezi drže veću distancu, koji su zatvoreni, ne vole dodirivanje, čuvaju svoju intimu i nije im teško da budu sami.

Kada neko na osnovu toga kako je funkcionisao u prethodnim vezama prepozna svoj tipični stil vezivanja, tada može i da oceni koji tip partnerovog vezivanja mu odgovara. Pravilo je da šansu imaju parovi u kojima ona i on imaju isti način vezivanja. Najnestabilnije veze su one u kojima jedan partner ima preokupirani a drugi izbegavajući način vezivanja.

Ako neko želi da promeni svoj tipični način vezivanja, mora da promeni uverenja o ljubavi i bliskosti na kojima je on zasnovan. Zainteresovani mogu da potraže više informacija u odličnoj knjizi „Veza” Amira Levina i Rejčel Heler. 

Izvor Politika.rs

🍂🌺🍂🌺🍂🌺🍂🌺🍂🌺🍂🌺

Image may contain: fire and text

Матија Бећковић: ТИ СИ МОЈА, ИПАК

Ти си честа слика моје жалосне љубави
Ти си моја само
ћа у којој смо присутни обоје
Ти си моја Синагога огра
ђена жицом
Ти си моја наро
чито у ово доба, поготову сада
Ти си мој разговор који се у по
четку односио на нешто друго
Ти си мој Пабло Пикасо и његова љубав према непојамном
Ти си моја игра која по
чиње каменчићима
Ти си моја Сахара са једним цветом па
чак и без њега
Ти си моја девојка о којој ти нисам говорио
Ти си мој племи
ћ који је некада живео на Кавказу неки Всволд
Ти си мојих неколико година од оне но
ћи
Ти си моја
жена – поноћни воз са једним путником
Железара у каменом добу – ты моя русская земля
Једина
жена коју мењам сваког дана
И прави смисао толико хваљених слобода
Ти си мој херој који се постидео и ипак по
чинио издајство
Ти си моја љубав славних људи
Ти си моја јуна
чка љубав како сам већ рекао
Ти си моја обе
ћања која никада нису ништа значила
Ти си моја љубав иако сам без ње као
што је познато
Ти си моја, ипак
Тако је било одувек и узалуд сам се бунио и срамотио обоје
Ти си једна ствар коју је волела једна
жена
Ти си једна
жена колико и свака друга
Ти си моја упркос познатим истинама
То су бедни подаци којима распола
жем
То су сва дела моје извитоперене љубави
То сам све могао леп
ше рећи али нема разлога
Ионако само нага
ђам и претпостављам
Ти си моја болест боле
шћу излечена
Ти си моје дете ти ни
шта не разумеш
И ја дословно морам ре
ћи -  да те волим.

Материјал преузет са сајта Поезија суштине 

 

  





субота, 25. март 2017.

Pozivam te da živiš za sebe

pozivam teBiti svoj u svetu koji konstantno pokušava od tebe napraviti nešto drugo, veliko je postignuće.
Zato, budi ono što jesi: ne obični imitator drugoga, nego svoj najbolji. Postoji nešto što radiš bolje od ostalih.
 
Slušaj svoj unutrašnji glas i hrabro mu se pokoravaj. Radi stvari u kojima si izvrstan, a ne ono što nikad i nije stvoreno za tebe.
Nemoj robovati svojoj prošlosti – baci se u mora podsvesnog, zaroni duboko i plivaj daleko, pa ćeš se vratiti s novim samopoštovanjem, s novom moći i novim iskustvom koje će objasniti i nadići ono staro.
Usvoji korak prirode: njena je tajna strpljenje.
Budi smešan. Budi iskren. Budi ljubazan.
Čuvaj svoje slobodne trenutke. Oni su poput nebrušenih dijamanata. Odbaci ih i njihova vrednost nikad neće biti znana. Unapredi ih i postaće najsjajniji dragulji korisnog života.Um, jednom rastegnut novom idejom, nikad se ne vraća svojim originalnim dimenzijama.
Onda, zar je tako loše biti neshvaćen? Pitagora je bio neshvaćen, i Sokrat, i Isus, i Luther, i Kopernik, i Galileo, i Newton, i svaki istinski i mudri duh koji se ikad otelotvorio. Biti velik znači biti neshvaćen.
Jedna je od lepih kompenzacija života je da nijedan čovek ne može iskreno pomoći drugome bez da pomogne samom sebi.
Nemoj da te guraju tvoji problemi. Neka te vode tvoji snovi.
Entuzijazam je jedan od najjačih motora uspeha. Kad nešto radiš, radi to svom svojom snagom. Položi u to celu svoju dušu i daj mu pečat svoje posebnosti. Budi aktivan, energičan, entuzijastičan i veran pa ćeš postići svoj cilj.
Ništa veliko nikad se nije postiglo bez entuzijazma.
Svet pokaže put čoveku koji zna kuda ide.
Da bi postigao izvrsnost ili išta izvanredno, moraš slušati onaj šapat koji ne čuje niko osim tebe samoga.
Lako je živeti za druge, to svi čine. Pozivam te da živiš za sebe."
 
~Ralph Valdo Emerson
 

MAGIC WHISPERER: Na sreću, razdvojeni smo doživotno

Polako, čovječe, slušaj me. Nije problem u njoj. Onoga dana kada ti sve postane preče od voljene osobe, u tom danu ostaješ bez nje. Ne možeš kriviti nekoga za rastanak, ako si učinio sve da do rastanka dođe. Poruke su ništa, ali i te kako znaju popraviti loše raspoloženje. Poziv je sitnica, ali od razgovora često osjetimo golemo zadovoljstvo. Zanemariš li ženu privremeno, ona ti neće dati vremena da ispraviš proteklo vrijeme. Samo će se izmaknuti sa strane, želeći ti ugodan ostatak života. Bit će previše umorna od čekanja, ogorčena od dogođenog i prazna od prazne ljubavi.

A takve žene su najjače. Otporne. Odavno ne napadaju prve, premda se zasigurno smiju posljednje. Ne nasjedaju više na jeftine izgovore, otrcane fraze ili kojekakve slatkorječive izjave. Sada uzvraćaju udarac, istom mjerom, bez sažaljenja. Rat za rat. Emocija za emociju.  Pa ko prije zaplače.

asdasdddw

Uz malu napomenu. Ovaj put bi trebalo da imaš na umu, kako je bezopasna djevojčica uveliko odrasla. I da ubuduće neće trošiti neprocjenjive suze na bezvrijedne ljude.

By Magic Whisperer

Tekst u celosti preuzet sa sajta magic-whisperer.info

Magic Whisperer: Voli beskrajno ili nikako

Ti ne znaš šta je ljubav, misleći da je to usputna potreba, nagon, nešto sasvim sporedno i uzaludno. I tu uglavnom griješimo.

Ako je voliš, nećeš je osuđivati, već ćeš je štiti od bilo kakvog suda. Ukoliko je voliš, nećeš joj reći da nemaš vremena, jer dan je dovoljno dug za makar nakratko zaboraviš na vrijeme. Kada je voliš, pisat ćeš joj iznenadne poruke, nositi duboko ispod svoje kože, ne izbacivajući to blesavo stvorenje niti sekunde iz glave. Nju nećeš upoređivati sa drugima, jer ona će biti jedinstvena i neuporediva. Neće ti biti važno šta oblači od odjeće, da li je uredno našminkana ili neuredno raščupana, sve što će ti biti bitno jeste da li je blizu ili daleko. Ako je voliš, nećeš odmahivati rukom dok neraspoloženo priča, već ćeš je tom istom rukom snažno privući i oraspoložiti. Čim je voliš, bit ćeš spreman na beskonačnost sa njom, a beskonačnost sa nekim je sve što ti treba do kraja života.


sad-girl-images-hd

Možda se ljubav ne dokazuje, kako kažu, ali i te kako je treba pokazati. Inače, pusti je na miru.

By Magic Whisperer

Tekst u celosti preuzet sa sajta magic-whisperer.info

MAGIC WHISPERER: Inteligentna žena ne crta. Ona te precrta.

Iznenadio me je taj ženski inat. Čvršći od kamena, veći od planine, istrajniji od upornosti. Njihov inat se pretežno probudi nakon razočarenja i tada te sahrane. Koliko god da im se javljao, smatrat će te mrtvim. Šta god radio, nećeš moći biti isti u njihovim očima, njihovoj glavi i njihovom srcu. Izbrisat će te kao da nikada nisi niti postojao, a bio si smisao njenog postojanja. Istina, nisu ni ljudi mala slova na papiru da ih brišeš gumicom, ali zato, neki ljudi jesu veliko đubre. A dobro je poznato gdje je mjesto takvima. U kanti za otpad. Riješiš ih se i osjećaš olakišicu. Lakše dišeš. Ne pada ti na pamet da ponavljaš identičnu grešku iznova. Uživaš u samoći od koje si godinama bježao, govoreći kako je usamljenost pakao. Naprotiv, pojedini ljudi su pakao. Biti sam nije sramota. Biti sa bilo kim, to već jeste.

ovosadasd

Upravo iz pomenutih razloga, opasno je razočarati ženu. Činit će ti se da je pretvorena u čudovište, bezosjećajnog monstruma, odbojnu nedodirljivost – što je pogrešno. Umije ona da voli. Može ponuditi bezuslovnu ljubav. Uložiti posljednji atom snage. Samo, neće. Prihvatit će onoga ko će to uraditi isto za nju.

By Magic Whisperer

Tekst u celosti preuzet sa sajta /magic-whisperer.info/

Daleka vesela pesma - Sergej Jesenjin

Neko pesmu veselo pevuši, 
Daleko je, daleko od mene. 
Ja bih hteo da mu se pridružim, 
Al' ne daju grudi razbijene. 

Uzaludno duša za njom žudi, 
U grudima traži slične zvuke, 
Zato što su i snagu i grudi 
Iznurile nevolja i muke. 

Odveć rano misli mi poleću 
Ka snovima zemlje ideala. 
Rano počeh da ropćem na sreću 
I mislim šta prošlost mi je dala. 

Rano dušom, strasnom, uzavrelom, 
Tražih sebe u dane sumorne, 
Pa ne mogu da pevam veselo, 
Nemam snage, grudi su umorne. 
 
 

Психијатрија у црквеним оквирима

     Шта представља душевна болест са црквене тачке гледишта? Може ли свештеник узимати на себе терет лекара душа — не само као пастир, него и као лекар који је призван да измученом болешћу да предах од недаћа већ овде, на овоземаљском свету? О томе смо разговарали са доктором медицине и настојатељем храма Рођења Јована Претече у селу Јуки, у Виборској епархији, протојерејем Григоријем Григорјевим.
  
Запоседнутих је мало, већина је само болесна
 
—Оче Григорије, пре је било устаљено да се сва психичка обољења приписују запоседнутости...
 
— Мислим да је ђавоиманост у чистом облику врло ретка појава. Чешће се она надовезује на психичко обољење и стапа се са њим. Како сам 40 година радио на психијатрији, заиста сам се са ђавоиманима сусретао највише 10 пута. За мене запоседнутост представља Божији Промисао који је немогуће умом постићи. Три момента у нашем животу зависе само од Бога: рођење, смрт и улазак злих духова. Као у случају са гадаринским бесноватим, када демони питају Бога за дозволу да уђу у крдо свиња, тако је и у свим другим случајевима: без воље Божије бесови се не могу уселити у човека. Мислим да је запоседнутост крајњи облик лечења који Господ попушта и који исцељује, пре свега од атеизма. Јер онај ко је преживео ђавоиманост, никада више неће бити атеиста. Тако се приближава Богу. Наравно, уз услов да се човек покаје. 

—Хајдете онда да пробамо да размотримо шта значи психичко растројство.
 
— Велики совјетски психијатар Дмитриј Јевгењевич Мелехов, који се сматра оснивачем социјалне психијатрије, био је дубоко верујући човек. Тек након његове смрти била је објављена књига „Психијатрија и проблеми духовног живота“. Мелехов је издвајао три облика психичких обољења. Први: обољења у вези са повредом мозга, видљивом или невидљивом — потреси, тумори, интоксикације. На пример, при конзумирању алкохола и наркотика долази до хемијских оштећења. У таквим случајевима, неопходна је помоћ медикаметима. Други облик: када не постоји никакав физиолошки супстрат. Та обољења је Мелехов назвао духовна растројства. Трећа варијанта — мешовити тип растројства. Дакле, духовна растројства и јесу специфична по томе што метода медикаментима у таквим случајевима није много делотворна. Пацијент се лечи, а резултата је мало. И тада, према речима Мелехова, помажу црквене Свете Тајне, молитва. Зато, сматра он, поред постеље душевно оболелог увек мора бити лекар психијатар и свештеник.
 
Медицинско-црквена сарадња
 
—Шта је, у том случају, руковођење душевно оболелих?
 
—То је када лекар и свештеник раде заједно. Лекар спроводи медицински део посла. Али, лечење медикаментима је само „постављање изолације на проводнике који варниче“, искључивање оболелих делова тик пред хаварију. Свештеник обавља духовни посао, пре свега обавља Свете Тајне цркве: Јелеосвећење, Исповест, Причешће. Пре су се у Русији, у оквиру свих психијатријских болница, градиле болничке капеле. Свештеник и лекар су били колеге. Само на једној Војно-медицинској академији има преко 50 клиника. При свакој је био храм. Литургија се служила свакога дана. 

—Како разумети где је духовни фактор обољења, а где треба и „проводнике изолир траком“ замотати?
 
— Свештенике су позивали код болесника, када дуготрајно лечење медикаментима није давало резултата. Тек пошто би свештеник обавио Свете Тајне, пратило се да ли се болесниково стање променило или не. Навешћу следећи пример: мој блаженопочивши духовни отац, протојереј Василиј Лесњак, био је настојатељ Шуваловског храма и такође је сарађивао са психијатрима. Једном приликом му је дошла жена и рекла: „Мој син лежи у болници И. И. Скворцова-Степанова већ неколико месеци. Не могу да га излече од тешке психозе. Лекови не делују. Доктори су саветовали да вам се обрадим — ко зна“. Батјушка се помолио у олтару и вели: ето ти, мајко, нафора; ако је твој син узме од тебе, ја ћу моћи да му помогнем, уколико не — нећу моћи. Када је мајка отишла у посету сину, он јој је изашао у сусрет, и сам затражио: дај ми, шта си то донела. Након неколико дана су га пустили. Лично је дошао у цркву, код оца Василија. Имао је духовно обољење. 

— Да ли то значи да се духовна болест од душевне може открити само експерименталним путем?
 
— Овде другачије није могуће. Чак приликом лечења медикаментима, лекови се бирају експериментално. Некоме ће одговарати један лек, некоме други. Критеријум је сам пацијент.
 
Навигација и Царство Небеско
 
— Шта подстиче појаву психичког обољења? Средина, лоше детињство?
 
—Сваки човек од рођења има генетски слаба места. Код некога је то желудац, код некога срце, зглобови, а код других мозак. Како показује пракса, права психичка обољења су ипак, најчешће, генетска. Непријатно детињство помаже да се та слаба места пројаве. А пријатно — значајно умањује и кочи њихов развој. У датом случају „болна места“, се по правилу, не манифестују у млађем узрасту, али могу се манифестовати у периоду хормоналних промена, и приликом других стресних ситуација. У лагодним условима, човек може и да не осећа никаве проблеме. Али нису читав живот лагодни услови. Ломови ће пре или касније изаћи на видело.
 
—Где је граница између болести и просте емотивне неуравнотежености?
 
—Болест има тај карактер да је њоме тешко управљати. Она увек ремети човека тиме што се отима контроли. На пример, када човек пије, али сваког тренутка може да остави — то је стање пред болести. Пијанство је већ болест, психофизиолошка, патолошка зависност. Тако је и овде: када оболели сам са собом не може ништа да учини, и ситуација се измиче контроли, изазивајући при томе опасност по његов живот и живот ближњих— то је болест. Такође, најважнији симптом психичког обољења је снижење критичке самооцене. Болестан човек не сматра себе оболелим. Што је дубља болест — нижи је степен самокритичности.
 
—Како настаје растројство?
 
— Прво се снижава психолошка заштита — наш духовни имунитет. То су наша позитивна сећања. „Прелепа, света успомена која се сачувала из детињства—може бити, да је најбоље уколико човек понесе кроз живот пуно таквих добрих успомена — спасен је“, — говори Достојевски устима Аљоше Карамазова. Ако је у сећању довољно интензивних, светлих, позитивних момената, онда и приликом стреса човек тражи уточиште у њима и мисли о позитивном, попут подморнице која одлази од олује у океанску пучину. Духовна благодат ће увек навести навигатор душе на Царство Небеско.

—Може ли се зауставити развој психичког растројства?
 
—Да, наравно. Знам доста случајева када је човек био на граници психијатрије и болест се, уз Божију помоћ, повлачила.
 
Ремисија у Цркви?
 
— Од чега то зависи?
 
—Од човека и од околности. Човеку православном, пре свега, треба да помаже вера. Он мора, мимо свега осталог, да се у целости ослони на Бога. Јер шта је то вера? То је верност заповестима Божијим и поверење у Бога. Ма колико високе горе испред тебе да порасту, колико год блато да се направи, треба веровати. Ту је најважније да се не скрене са изабраног, тешког пута. Ако је главни циљ тражење Царства Небеског и поверење у Бога, тешкоће неће бити фаталне. Оне ће бити весници оне радости коју нико неће моћи да нам одузме. Радост та ће бити бесконачна. Међутим, ако човек нема виших морално-духовних вредности, он се ломи. Вера је имунитет за све психичке болести. Психичка растројства су често показатељ болесне вере, њених недостатака, недовољно верности и поверења у Бога.
 
—То је потврђено у пракси?
 
— Да, често сам се сусретао са тешким случајевима психичких обољења, када су се пацијенти током оцрковљења скоро у потпуности ослобађали од медикамената, прелазећи на минималну дозу. Када говоримо о позитивним резултатима, ту мислим на дугорочну ремисију — 10–15–20 година и више. 

    
 
Таблете и кормило
—Рекли сте да је психичко растројство показатељ болесне вере? Следује да је оно увек последица греха?
 
—Слом у централном нервном систему може бити плодно тле за развој растројства. Мозак — то је велика ендокрина жлезда. Савременој науци је добро познато да мозак може производити више од хиљаду и по хормона радости и само пет хормона стреса. Несреће су код свих исте, а радост је код сваког лична. Када човек доспева у зону стреса, код њега се нагло повишава сугестибилност — способност да се без критике прихвата свака (како лоша, тако и добра) информација. То је попут мача са две оштрице: ако мислиш о нечему добром — десиће се добро. О лошем — лоше.
 
—Како то функционише?
 
— Ако у току олује окренемо кормило у добром правцу— брод ће допливати до циља, а уколико не усмеримо — разбиће се о стене. Зона стреса је стимуланс. Стрес укључује механизам радости: појурио те пас, прескочио си ограду— срећан си што си му умакао. Ако се зона радости не активира, долази до психичке испразњености, астеније. Депресија, па и друга психичка обољења, могу наступити када се у периоду стреса, дуго не активира зона радости. „Тако и ви дакле имате сад жалост; али ћу вас опет видјети, и радоваће се срце ваше, и ваше радости нико неће одузети од вас“ (Јн. 16, 22), — говори Господ. Да нисмо скренули са пута закона Божанске љубави, били бисмо у сталној радости коју нам је Бог даривао. Као у бајци о рибару и рибици: да је навигатор старичине душе био усмерен на Царство Небеско, она би се увек и свему радовала.
 
Техника безопасности духовника
 
 
—Имате велико искуство у раду са психички оболелим људима. Шта може да учини свештеник, осим класичног поучавања о вери?
 
—Може да обавља Свете Тајне Јелеосвећења, Причешћа. Брига о души у том случају треба да искључује копање по греховима. Такав човек се не сме уводити у покајно стање. На тај начин су оци довели Гогоља до смрти. Он је боловао од манично-депресивне психозе, а духовник га је притискао: кај се, кај се. То је и довело до смрти писца. Да је пио лекове и напајао се позитивним расположењем, све је могло бити другачије. И наравно, важно је што чешће причешћивати се.
 
—Могуће да ваша тачка гледишта неће бити популарна међу неким свештеницима...
 
—Шта је то исповест у нашој савременој Цркви? Замислите да код психијатра долази болесник и говори: докторе, ја лудим. А овај му додаје уџбеник из психијатрије — узмите, пробајте да схватите шта вам се дешава у глави па се вратите. Лекара би отпустили и послали на суд, јер ће пацијент највероватније извршити самоубиство. Тако и овде.
Важно је да свештеник зна шта психички оболеле људе доводи до стања покајања — то није само безумље, већ су и преступи. Нажалост, данас свештеник не носи никакву одговорност, сем оне моралне. Даје глупе савете, човек чини преступ, своди рачуне са животом или доспева на психијатрију, а овај само маше рукама: на све је воља Божија, Господ је тако уредио. Није то Господ уредио, него људска неодговорност, глупост и непажња. Са моје тачке гледишта, дошло је време када се треба молити о обнављању института духовништва, како не би сваки клирик могао да обавља Тајну Исповести.
 
—У принципу исповедати психички болесне људе је могуће? Ипак је то Тајна.
 
—Исповест је могућа и неопходна када су у питању сва обољења, међу њима и психичка. Не само да је свештеник дужан да покајнику говори о заповестима у духу љубави: «Прва Божија заповест: „Љуби Господа Бога својега свијем срцем својијем, и свом душом својом, и свом мисли својом, и љуби ближњега својега као самога себе.“ (Мт. 22: 37, 39). Ако не заволиш себе — нећеш заволети ни ближњег, ни Бога». Шта значи заволети себе? Усмерити навигатор душе на Царство Небеско. Критеријум за добар правац: да се човек осећа као да је у Христовом наручју, то јест, осећај потпуне заштићености и поверења у Бога. Шта је то него срећа? У таквом положају, човек исто то жели и другима. Заљубљени жели да сви око њега буду срећни. Ако не верујемо Богу, не можемо испунити прву заповест. И остале заповести без љубави према Богу су бесмислене, јер су оне само провера односа према Богу и човеку. Када човек то спознаје, он почиње да исповеда одсуство љубави према Богу, ближњем. Почиње да исповеда осуђивање. То и јесте покајање у духу љубави.
 
—Јасно. Речено простим језиком — нека свештеник проповеда о заповестима, а у душу да не улази.
 
—Оци, — кажем свештеницима, — не разумете: у совјетско време, када је била супер-психијатрија и када су сви лежали у специјалним установама, чак и тада је од њихових руку гинуло десетине психијатара годишње у СССР-у. Ако ви на Исповести, или у беседи нешто кажете болесном шизофреничару, и још доспете у структуру лудила, посебно лудила у поступцима, када је болесник уверен да сте га управо ви повредили, — знајте да ће главни циљ његовог живота бити да вас уништи. При чему ће тај преступ извршити у најекстравагантнијем облику. Када су таква дела у питању, болесници су врло креативни. Треба то увек имати на уму. Ту се оци замисле.
 
—Да ли сте имали прилике да радите са болеснима у неуропсихијатријским интернатима? У чему се састоји специфичност таквог служења?
 
—Да, имао сам. У датом случају треба бити крајње тактичан: „Према људима благ— према проблемима оштар“. Овде треба употребити крајњу икономију— причешћивати без посебне припреме. Све редом причешћивати. Важно је да посета свештеника утеши болесника и изазове позитивно расположење.
С протојерејем Григоријем Григорјевим
разговарао Јевгениј Перевалов
Са руског Ива Бендеља

Извор www.pravoslavie.ru

Gospod Govori Coveku - Господ Говори човеку

                 


Ако су те неочекивано снашле животне невоље и ако ти је туга испунила срце, знај -- то од Мене долази. Ја хоћу да твоје срце и твоја душа бугу увек ватрени пред очима Мојим и да именом Мојим побеђујеш сваку малодушност.
Ако већ дуго не добијаш вести од оних које волиш, па по својој малодушности падаш у очајање и ропћеш, - то од Мене долази. Кроз патњу твоје душе Ја испитујем јачину твоје вере у Моја обећања и силу и снагу твоје молитве за ближње. Јер, ти њих ниси препоручио Покрову Моје Пречисте Мајке, нити си препустио бригу о њима Мојој Очинској љубави.

Ако те је снашла тешка болест -- пролазна, или неизлечива, па си прикован за постељу, знај да то од Мене долази. Ја хоћу да Ме ти у својој телесној немоћи још дубље упознаш. Хоћу да не ропћеш што ти је послато искушење и да не испитујеш Моје непроницљиве планове за спасење људских душа, него да се са поверењем препустиш Мени и да дођеш под Моје окриље.

Ако си маштао да учиниш неко нарочито дело ради Мене, а уместо тога пао си у болесничку постељу и онемоћао, знај -- то од Мене долази. Кад си био здрав, био си презаузет својим пословима и твоје мисли су биле далеко од Мене. Сети се да су неки од Мојих најбољих сарадника удаљени од светских послова, да би у миру научили да се непрестано моле.

Ако си неочекивано позван да заузмеш неки тежак и одговоран положај, иди, прихвати се и ослони се на Мене. Ја ти поверавам тај задатак, јер те је зато благословио Господ Бог у свим делима твојим, у свему што будеш радио својим рукама.

Данас ти дајем овај сасуд светог јелеја (уља). Користи се њиме слободно, дете Моје. Сваку тешкоћу која искрсне, сваку увредљиву реч коју примиш, сваку сметњу у твом раду која би могла да те ожалости и обесхрабри, сваку своју немоћ и неспособност -- помажи овим јелејем. Сећај се да је свака невоља -- Божја порука, прилика да се нечему научиш. Свака оштрина ће отупети да се ти не позледиш. Стога усади у срце своје речи које сам ти данас објавио: то од Мене долази. Јер, ово за тебе није само реч, но је то -- живот твој».


Извор ПРАВОСЛАВЉЕ - Јована

петак, 24. март 2017.

Herman Hese: Srećan je ko ume da voli

  

 Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla.

Naučio sam da biti voljen ne znači ništa a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija. Novac nije ništa, moć nije ništa. 

Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. 

Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika punih volje za životom koju su negovali do samog kraja, i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje.

Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živo za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onom ko ume da je voli i da joj se divi.

Ima različitih osećanja, ali to je samo privid, u suštini, ona su sva – jedno. I volja je, na primer, jedno od njih. Ali za mene je i to ljubav.

 Sreća je ljubav, samo ljubav. Srećan je ko ume da voli. Ljubav pokreće našu dušu, u njoj pronalazi svoje biće i svoj život. Srećan je, dakle, samo onaj ko ume da voli. Ali voleti i želeti nije isto. Ljubav je želja koja je postala mudra; ljubav ne želi da poseduje, želi samo da voli.


Izvor Niske vesti
 

среда, 22. март 2017.

Ljubav se vraća samo onome ko napravi ove 4 stvari

Prekid veze je jedna od najtežih stvari koje mi kao inteligentna ljudska bića možemo doživjeti.

Kada izgubimo osobu za koju smo mislili da će biti s nama zauvijek, teško nam je zamisliti da ćemo više ikada osjetiti ljubav.

Važno je shvatiti da samo zato što možda nikada nećemo vratiti osjećaje koje smo nekad imali, to ne znači da nam se neće nikada vratiti sposobnost voljenja.

Vaš život nikada neće biti isti nakon prekida odnosa, ali to ne znači da će biti još gore.


Ljubav će se vratiti – kada ste spremni krenuti naprijed

Kada izgubite osobu koju volite najteže je nastaviti sa životom. Osjećat ćete se kao da ste izgubili tlo pod nogama i teško će vam biti ponovno stati na noge. No, nećete ništa postići ako budete samo sjedili i pitali se „što bi bilo kad bi bilo“.
Bez obzira koliko vam teško može biti, morate ustati, otresti prašinu sa sebe i krenuti naprijed sa svojim životom. Samo zato što je odnos završio, to ne znači da je bio potpuni neuspjeh.
Uvijek postoje lekcije koje trebate naučiti iz prošlih iskustava, bez obzira koliko traumatično to može biti. Ako ne naučite ništa iz tog ljubavnog neuspjeha, istu pogrešku ćete učiniti i kasnije u životu.

Ljubav će se vratiti kada promijenite svoja očekivanja

Siguran sam da već znate ovo, ali niti jedan odnos koji ćete imati u budućnosti neće biti kao onaj iz kojeg ste otišli. Čak i ako vam se dogodi da se pomirite s istom osobom, stvari će se promijeniti i odnos će biti drugačiji. To nije nužno loša stvar.
Razmislite o tome što ste očekivali od prošlog odnosa i što je vaš partner očekivao. Možda su vaša međusobna očekivanja dovela do prekida veze. Možda jedan od vas očekuje previše, a drugi se premalo trudi.
Možda ste očekivali da će sve uvijek biti kako treba. Nažalost, to nije bio slučaj. Ipak, učite iz svojih prošlih iskustava s ljubavlju. Možda vaš bivši partner vam nije dao ljubav koju ste očekivali.
Možda sljedeća osoba hoće. Možda nikada nećete iskusiti iste osjećaje koje ste osjećali u svom posljednjem odnosu. Možda u budućem hoćete.
Samo nemojte ništa očekivati, jer ćete potrošiti svoje vrijeme na uspoređivanje mogućeg budućeg odnosa i onog prošlog; na taj način zasigurno nećete više osjetiti ljubav.

Ljubav će se vratiti kada ponovno vratite svoju strast za životom

Sjajno je biti zaljubljen, ali to je doslovno samo jedno od milijun iskustava koje eventualno možete imati u životu. Ako vam je nedavno slomljeno srce, možda vam je teško vidjeti sve lijepe stvari koje vas čekaju, ali vjerujte mi: one su ispred vas.
Umjesto da trošite svoje vrijeme na razmišljanje o prošlim uspomenama, stvarajte nove uspomene. Učinite nešto što ste uvijek željeli učiniti. Putujte. Isprobajte novi recept. Otiđite u muzej. Što god vam padne na pamet, nemojte samo sjediti i razmišljati kako bi voljeli to učiniti s osobom koju ste voljeli; samo učinite to.
Kao što sam rekao, nikada nećete upoznati nekoga identičnog svojoj bivšoj ljubavi, ali to je u redu. Ne bi ni bilo dobro da je drugačije. Ali kada vratite svoju strast za ostalim dijelovima života, upoznat ćete i druge ljude koji dijele iste interese.
Radite stvari koje volite i susret ćete ljude koji vam mogu postati novi prijatelji, a također možete susresti nekoga tko će u potpunosti promijeniti vaš život.

Ljubav će se vratiti kada vam više ne bude potrebna za preživljavanje

Kad ste s nekim bili u vezi duže vrijeme, lako zaboravite kakav je život bio prije nego što ste upoznali tu osobu. Jedna od najtežih stvari nakon prekida s partnerom mogao bi biti povratak svog identiteta kao pojedinca. Ali ako želite krenuti naprijed, to morate učiniti.
Ne samo da morate vratiti svoju strast za životom nakon prekida, također se trebate usredotočiti na jednostavan život. Puno ljudi, nakon prekida, pokušava dobiti ljubav od svakoga tko je može pružiti, jer se boje da neće moći biti sami. Ne činite to. Ne samo da nije fer prema drugoj osobi, to nije pošteno ni prema sebi.
Vjerujte da možete živjeti kao pojedinac. Ako se morate dokazati na neki način, učinite to. Vratite svoju individualnost prije nego što uđete u novu vezu.
Ako tražite ljubav, počnite od sebe.

Izvor: lifehack 

Preuzeto sa Atma.hr

уторак, 21. март 2017.

🍃🌺🍃🌺🍃🌺🍃🌺🍃🌺�� The Beauty Of Spring �� Giovanni Marradi - Prelude🍃🌺🍃🌺🍃🌺🍃🌺🍃🌺

           

МЛАДЕНЦИ - МАСЛЕНИЦА - ПРОЛЕЋНА РАВНОДНЕВНИЦА

Image may contain: one or more people  

20.3. МЛАДЕНЦИ - МАСЛЕНИЦА - ПРОЛЕЋНА РАВНОДНЕВНИЦА

По хришћанском календару Младенци су 22.3. на дан Св. четрдесет мученика севастијских. Јасно је да народни обичаји немају никакве везе са мучењем четрдесет војника који су одбили да се одрекну хришћанства. Као што смо раније писали, маскиране покладне поворке често су представљале сватове по којима је завршетак ових дана добио назив Младенци:
„У време пролећних поклада, пред ускршњи пост, у неким крајевима биле су у обичају маскиране поворке које понекад представљају сватове. Некад се у овим сватовима уз невесту, коју представља мушкарац у женским хаљинама, јавља девер, а некад се маскирани момци зову ђедови, док је онај у женским хаљинама ђедова баба. У Рисну ђедови су се облачили „у кожне хаљине изврнувши длаку напоље", а прикачени репови истицали су њихов териоморфни изглед.“
„Српски митолошки речник“

Пролеће и топлији дани период су када поново почињу да се одржавају венчања. Сличан Младенцима је словеначки празник Осватина, наслеђен из доба пре примања хришћанства. И овде у називу празника видимо везу са младенцима, сватовима и венчањем.
Младенци су се некада славили на дан пролећне равнодневнице која може бити 19, 20. или 21. дерикоже (марта). То се није уклапало у црквени календар па су Младенци постали непокретан празник који се обележава 22.3. Народни обичај паљења ватре увече на Младенце иде у прилог прослављању овог празника на пролећну равнодневницу. Ватра и Сунце су повезани, паљењем ватре помажемо Сунцу да ојача и победи таму, помажемо дану да постане дужи од ноћи. Сличан обичај имамо и на Бадње вече када палимо ватре да би помогли рођење младог Сунца Божића-Сварожића. 22.3. симболика паљења ватре губи смисао јер је Сунце тада већ победило мрак и дани су постали дужи од ноћи.
„Спаљивање буњишта и прескакање ватре је остатак из многобожачког времена. У марту, управо око пролећне равнодневнице, настаје живот и рад у препорођеној природи, па се у народу сматрало да је потребно ватром уништити сву стару, прошлогодишњу нечистоћу и болести. Том приликом пазило се на кретање дима и гатало: ако иде право увис, онда то предсказује домаћи напредак.“
Кулишић, Ш. Пантелић, Н. Петровић, П.Ж. Српски митолошки речник. Београд: Нолит, 1970.

Празник Младенци је повезан са Белим покладама и представља њихов завршетак. Паљење лутке од сламе симболише смрт Моране (зиме) и рођење Весне богиње пролећа (на руском „весна“ је пролеће, на пољском пролеће је „wиоснy“...). Пепео од спаљене лутке у неким крајевима се закоповао у земљу – ораницу или под снег (уколико се није отопио). Сматрало се да ће обезбедити боље приносе, односно, већу плодност. Данас су многи наши стари празници изгубили симболику, а због промена датума одржавања неки су се међусобно помешали. Такав је случај и са Младенцима.
За Младенце су везани и обичаји терања змија, негде чак Младенце називају „змијским данима“. Змија је, опет, у вези са култом предака како мисле многи аутори:

„У змији је инкарнирана душа умрлих предака. Змија одговара хтоничном - старијем и прасловенском митолошком супстрату...“
Петровић, С. Српска митологија - Систем српске митологије. Ниш: Просвета, 1997.

„...Магијско-митолошка функција „змије пољарке“, односно „чуваркуће“, која као дух човековог претка обезбеђује члану породице напредак и штити га од злих демона.“
Елијаде, М. Историја веровања и религијских идеја. Београд: Просвета, 1991.

Овде постаје још јасније зашто су Младенци на дан пролећне равнодневнице, а не после ње. Змије почињу да се појављују крајем месеца дерикоже (марта) најављујући крај зимског периода и почетак летњег/пролећног. Зима, тамно, хтонско време када је повећана смртност људи и животиња коначно се завршава. Змија, као хтонско биће, не може бити у вези са Јариловим соларним периодом који наступа дан после пролећне равнодневнице. Дан када се терају змије је последњи дан Белих поклада, односно, растурњак - душе умрлих (у змијском облику) гостиле су се, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају.
На Младенце се пеку колачи – младенчићи који, такође имају везе са светом умрлих што ћемо видети из описа народног обичаја с краја 19. века:

„Жене тога јутра месе колаче младенчиће. То су колачи од пресног пшеничног теста. Младенчићи се месе у облику правоугаоника, а још чешће у облику елипсе. Сваки се колач шара цевком, којом се тка. Те се шаре састоје у томе, што се озго, на колачу, цевка утискује те направи неколико кружића. Прављење ових кружића има двојако значење. Прво, тиме желе да означе мртвима, да су дошли Младенци, а друго, да би се патили јагањци и да би им биле праве ноге као цевка.
...Ове младенчиће неће нико окусити у кући, док се прво од њих по суседству не подели за душу умрлих. Посто се подели, онда се једу како они што су ту, у кући, мешени, тако и они, који су у размену добивени.“
Грбић, С.М. Српски народни обичаји из среза бољевачког. 1908.

Младенчићи могу бити и округли, а негде се премазују медом. Црква није могла да искорени стари народни обичај па му је дала други смисао: прави се 40 колача због 40 хришћанских мученика чији се празник поклапа са Младенцима.

Разни обичаји љуљања исто су у вези са овим празником. Иако љуљање изгледа као игра некада је имало другачији карактер. Љуљање има за циљ да нас ослободи хтоничних злих демона, мисли В.Чајкановић: „ми ћемо их љуљајући се, скинути, стрести са себе“.

Људи су на Младенце остајали будни до јутарњих часова. Када сване младићи и девојке ишли су да беру врбине гранчице, најављујући тако долазак пролећа, Јариловог периода који почиње Весниним даном.
Наш празник Младенци сличан је источнословенском празнику Масленица али и словеначком празнику Осватина. Ради се вероватно о истим празницима који су почели да се разликују у називу услед физичке раздвојености народа. Повезује их много тога заједничког: славе се у месецу дерикожи (марту), пале се и прескачу ватре, праве се округли колачи са медом или палачинке, праве се сламене лутке, посипа се и закопава пепео итд.
Са овим празником је, вероватно, у вези и староперсијски празник пролећа познат као „масло“, чији описе налазимо у персијској светој књизи Авеста.

Све словенске родноверне заједнице обележавају пролећну равнодневницу. То је један од четири најбитнија родноверна празника.

Аутор текста УРС "Старославци"

21.3. ВЕСНИН ДАН

 


„Богиња, која би се са неком сигурношћу могла ставити у пантеон словенских богова и богиња, јесте Весна. Весна је богиња која представља ведро годишње доба, а ово својство њезино даје и објашњава нам и само њено име. Етимологију имена богиње Весне даје нам Крек на тај начин, што име њезино доводи у везу са староиндијском речју – вас – што значи бити јасан, светао, светлост. Весна тј. "светло или годишње доба, које доноси светлост (ведрину)," може се упоредити и са ст. инд. – Vasanta – које у авести гласи: vanri; у ст. перс: vahara; у новоперс: bahar; у грчком йар; у лат: ver место verer, veser пролеће; у ст. норд: vbr, у лит: vasarа што значи лето. Називи пролећа код разних народа и у разним језицима налазе своје јединство у корену: – vas. – Према свему овоме, изгледа да је Весна била богиња пролећа.“
Васиљев, С. Словенска митологија. Београд: Србобран, 1928.

Весна је код Словена богиња која најављује пролеће, повезивана је са младошћу и буђењем природе. Пролеће је почињало после пролећне равнодневнице, када дан први пут у току године постаје дужи од ноћи. Ове године је то 21. дерикоже (марта).

Весна је најављивала долазак пролећа и топлијих дана - она је весник пролећа. Сам назив ове богиње на многим словенским језицима значи „пролеће“: на руском и украјинском „весна“ , на пољском је „wiosny“, на белоруском „вясна“... Богиња Весна била је омиљена у народу јер је смењивала владавину зиме и смрти, односно Моране. Морана је владала зимом периодом који су Словени повезивали са смрћу. Зима је у то време била обележена недостатком хране, разним болестима које проузрокује хладноћа, самим тим стопа смртности тада је била највећа. Весна доноси зелена поља, цветање, пријатно време, погодније за живот и рад. Овим променама у природи Весна доноси радост у домове Словена. Пролеће су Словени славили управо из разлога што побеђује зиму и представља најаву за летње доба. Како је пролеће у народу симболизовало почетак лепог доба, кад природа цвета, буди се, поново рађа и живот се обнавља, тако и Весну видимо као богињу младости и лепоте.

На Веснин дан, као и на Јарилов, формиране су поворке девојака или деце које су изводиле обредне игре, певајући песме за плодност, здравље и напредак, намењене укућанима чије куће би обилазиле. Пошто је дан после равнодневнице био сматран почетком пролећа, а самим тим и летњег периода, поворке су називане „летничари“. О томе нам сведочи „Српски митолошки речник":
„Деца у поворци називају се летничари, летничарке. Они успут скупљају треске (обично сухо храстово грање), па када уђу у кућу, пошто честитају срећан летник за много година здраво и весело, баце треске на ватру и благосиљају: да се рађају мушка деца и телад, женска јагњад, итд. Домаћица их дарује лешницима, орасима и медом који је тога дана извађен из кошнице. Пази се да у кућу прво уђе мушко дете ако се кући желе мушка деца, или женско дете ако су кући потребна женска деца. Учесници гледају да тога дана спазе птицу, да би били лаки као птица, али и да имају новаца у џепу, да би се множили, зарађивали. О летнику се у кућу уноси дренова гранчица, са које свако чељаде узме пупољак и прогута као причест. Пази се на првог посетиоца овога дана, од кога зависи домаћа срећа у новој години. На дан летника бирао се или потврђивао сеоски старешина.“

У време око Весниног празника почиње и „врбопуц“ период када се јављају пупољци на врбама и, како се у народу верује, јача полни нагон код жена. Чим сване дан, младићи и девојке (који су били целу ноћ будни прослављајући Младенце) одлазили су и брали гранчице врбе којима су се китили али и међусобно шибали говорећи:
„Да си здрав/а као дрен, да си брз/а као јелен, да се угојиш као свиња и да растеш као врба!“
Врба је уопште коришћена као биљка напретка, те су се тако гранчицама врбе шибали и јагањци и опасивале посуде са млеком да млеко брже „нарасте“.
Врба је и место где се окупљају водене виле русалке, што је такође у вези са поворкама девојака (касније називаним лазарице, краљице итд.) које су можда некада симболично представљале баш те виле. На местима поред воде где расту врбе била су обављана и ритуална купања на Младенце пре изласка сунца и пре брања гранчица. Јасно је да постоји повезаност врбе и женских божанстава (на првом месту Весне) као и повезаност са женама уопште. Познато нам је да су се жене опасивале врбиним гранчицама верујући да ће то побољшати њихово здравље.

Један од сачуваних обичаја широм словенског поднебља је и фарбање и шарање јаја у пролеће, обично у црвену боју. Јаје је симболизовало Сунце, ватру и топлину, коју је Весна доносила својим доласком. Постоје веровања да се бојење јаја обављало некада баш на Веснин дан.
Од Весниног дана па до Биљног петка не бере се цвеће јер постоји веровање да се у то време душе умрлих могу налазити у цветовима.

Почетак пролећа уједно је и почетак периода којим влада бог Јарило. Период овог старословенског бога почиње Весниним даном 21.3., а завршава се 23.4. на Јарилов дан. Код Пољака долазак пролећа обележавао се празником Jare Gody (назив добијен по богу Јарилу) у којем видимо велике са нашим ранопролећним празницима као и са сличним празницима код других словенских народа (Масленица, Осватина, Младенци, Врбица...)

Спомен на обичаје посвећене богињи Весни делимично су сачували хришћански празници: Ускрс, Врбица, Цвети и Младенци.

Аутор текста УРС "Старославци"

Родноверни календар 

Mladenci nekad i sad


mladenci
 

22. mart je dan kada se, po Gregorijanskom kalendaru, proslavljaju Mladenci iliti dan svih venčanih parova, koji su se zavetovali na ljubav u toku protekle godine, a posle 22. marta. Odakle potiče ovaj praznik, kakvi su običaji, kako se nekad obeležavao a kako danas – neka su od pitanja na koja sam pokušala da odgovorim u ovom tekstu.
 
 
22. marta 320. godine, četrdeset Savastijskih vojnika prešlo je u hrišćanstvo, uprkos izričitoj zabrani cara Likinija, koji je zahtevao da se svi priklone rimskim paganskim bogovima. Za kaznu, ovi vojnici – sve mladići – prvo su mučeni bičevanjem, nakon čega su bačeni u tamnicu, a potom udavljeni u jezeru nadomak grada. Nakon svih navedenih strahota, mladići su spaljeni – sve zbog svoje vere. Nedugo potom, crkva je ovaj dan proglasila danom za njihov spomen – dan Svetih četrdeset mučenika, a u narodu je poznat kao Mladenci. Na ovaj dan, proslavlja se začetak braka i bračne zajednice i mladenci primaju goste u svoj dom.

Stari običaji nalagali su da za Mladence, mlada pripremi 40 kolačića koji se zovu mladenčići – kao spomen na 40 stradalih mladića i uvek su posni, pošto Mladenci padaju za vreme Uskršnjeg posta.
Recept za ove kolače je vrlo jednostavan, a prema starom dobrom Patinom kuvaru:
500g brašna, kašika šećera, 25g kvasca, 2 kašike maslinovog ulja, malo soli i med za premazivanje. Od navedenih sastojaka umesiti testo (dodati i malo mlake vode), ostaviti da nadođe pola sata, a potom razvući testo i modlom vaditi 40 krofnica. Poređati ih u pleh, takođe ostaviti pola sata da se ’odmore’, a potom ih peći na umerenoj vatri dok ne porumene. Kad se prohlade, premazati medom i mladenčići su spremni za posluženje gostima na taj dan.
 

Deo starih običaja vezanih za Mladence, bio je i da domaćica pripremi dobar posni ručak i kolače, kako bi pokazala svoju umešnost i spretnost. Na Mladence se ne poziva, već gosti (danas – ko se seti, a ranije – svi koji su bili na svadbi) dolaze sami.
Darivanje nije bilo karakteristično za selo, u pitanju je noviji običaj koji je došao iz grada i brzo naišao na odobravanje. U pitanju je skroman poklon – ’za kuću’ što se kaže, kako bi im olakšali početak bračnog života i imali korisne stvari za domaćinstvo. Danas, a naročito u gradu, ovaj običaj se promenio utoliko što se pre donosi novac u vidu poklona nego neka konkretna stvar, ’kako bi mladenci sami uzeli šta im je potrebno’. Pored toga, sve je učestalija proslava Mladenaca u kafićima i restoranima, umesto kod kuće, ali bez potrebe.
Mladenci su dan koji se obeležava u toploj kućnoj atmosferi i sa ljudima koji su vam dragi i koji su se setili bez da ste ih zvali. Posni kolači, neko meze (ili i konkretan ručak, zašto da ne) uz čašu dobrog vina i ugodne priče sa ljudima koje volite je sve što vam treba da obeležite ovaj poseban dan.
 

Mladenci

Neophodna pomoć pre svega roditelja

To je dan posvećen senima Četrdeset mučenika. Oni su bili vojnici rimske vojske u Likiniji a stradali su zbog toga što su odbili da gone hrišćane. Crkva ga slavi kao dan Svetih četrdeset mučenika Sevastijskih.

Mladenci se praznuju 22. marta po gregorijanskom kalendaru. Po selima u južnoj Srbiji je običaj da mlade neveste, bez muža odlaze svojim roditeljima. Kažu da je običaj da mlade tad "begav" kod svojih roditelja. Praznik Mladenci ih ne smeju zateći u kući u koju su se udale.

Žene ustaju rano i mese četrdeset kolačića, koji se nazivaju mladenčići. Peku ih, premazuju medom, nutkaju decu i sve koji pre podne dolaze u kuću. Kolačići mogu biti kružnog oblika, ali i u obliku noža, makaza, sablje, ovce, pileta.

Stariji tvrde da pre Mladenaca nije dobro jesti ništa što je izniklo posle nove godine. Na Mladence je dobro jesti meda, kuvane koprive i zelja da bi se očistila krv.

Mladencima se naziva onaj bračni par koji se venčao u toku protekle godine, odnosno oni koji su sklopili brak posle 22. marta prethodne godine.

Prema tom danu se nekad i gatalo, pa se govorilo kakvo je vreme o Mladencima, tako će biti celog proleća.

Posećivanje mladenaca uz obavezno nošenje poklona ubraja se u novije običaje. Ovaj običaj je najpre održavan u gradu, a kasnije ga je prihvatilo i selo. Kao i kod drugih novijih običaja, ni prilikom praznovanja Mladenaca ne vodi se mnogo računa o duhovnoj i edukativnoj strani, već se prednost daje materijalnom. Uz pravilo reciprociteta - "oni su bili kod nas, moramo i mi kod njih" - materijalni pokloni su potpuno zamenili sve druge i lepše strane običaja.

Smatra se da na Mladence moraju doći svi koji su bili na svadbenom veselju. Čak i oni koji su bili pozvani na svadbu a nisu joj prisustvovali, obavezni su da dođu na Mladence. Veliki broj gostiju predstavlja opterećenje za mladence, koji uz to i nemaju velikog iskustva u pripremanju ovakve vrste slavlja. Zato im je pomoć starijih, pre svih roditelja neophodna.

Većina mladih život počinje u skučenim, ako ih uopšte ima, stambenim uslovima. Čak i kad je stan dovoljno veliki za mladi bračni par, on je nedovoljan da u istom trenutku primi veći broj gostiju. Zato nije neobično da mladenci ili njihovi roditelji zakupe salu u restoranu i prirede slavlje sa gozbom. Ranije je to bilo nezamislivo, ali mnogi novi običaji slede primer svadbenih ceremonija i održavaju se u iznajmljenim prostorima.

Novi način praznovanja zahteva nova pravila, kojima se moraju prilagoditi i mladenci i gosti. Dok je ranije defile gostiju kroz stan ili kuću mladenaca mogao trajati praktično ceo dan, i za goste, osim pristojnosti i domaćeg vaspitanja, nije bilo nikakvih vremenskih ograničenja, u restoranima vreme zakupa je uvek precizirano i ograničeno. To zahteva od gostiju da dođu u predviđeno vreme, a mladencima nameće obavezu da goste unapred obaveste o vremenu i mestu održavanja slavlja.

Iz te obaveze proizilazi druga; moraju se gosti bar tri nedelje ranije obavestiti i pozvati na slavlje, što kod zvanica može izazvati neprijatan osećaj da se radi o prisiljavanju, jer moraju vrlo brzo odgovoriti kako bi mladenci znali tačan broj gostiju, za koje je potrebno rezervisati mesta u restoranu.

U srpskoj tradiciji je običaj da se za opšte praznike (Vaskrs, Božić, Materice, Poklade, Mladence, itd.) ne šalju pojedinačni pozivi, jer se smatra da opšte praznike svi priznaju. Nekad nije bilo potrebno obaveštavati poznanike i prijatelje o tome gde ćete biti u vreme Mladenaca, jer se to jednostavno znalo. Danas to u većini slučajeva izgleda drugačije i zato su mladenci prinuđeni da šalju pozivnice kao za svadbu, što daje sasvim novu dimenziju običaju. Nekadašnje posluženje pretvara se u gozbu ili još češće u običan kafanski jelovnik (sir, kajmak, pršuta, proja, čorba, pečenje, salata) a same proslave praznika postaju unificirane gubeći svaku osobenost.

Kad je slavlje organizovano u restoranu gosti poklone tu predaju mladencima. Mladenci ih primaju, zahvaljuju se, a onda se pokloni odnose u posebnu prostoriju u restoranu, dok ih, lice za to zaduženo, ne odnese kuće.
 

Piše: Dragomir Antonić

Svetih 40 mučenika - Mladenci 22. mart


 Na ovaj dan se proslavljaju Svetih Četrdeset Mučenika Sevastijstih, koji su bili vojnici rimskog cara Likinija. Kad su nastali ponovni progoni hrišćana 320 godine, njih četrdeset nije htelo da se odrekne Hrista. Bilo im je zaprećeno da će biti lišeni vojničke časti, na šta je jedan od njih, Kandid, rekao: „Ne samo čast vojničku, no i tela naša uzmi od nas; ništa nam nije draže i časnije od Hrista Boga našega." Tada je vojvoda Agrikolija naredio da ih kamenuju, ali su se kamenice vraćale i pogađale one koji su ih bacali. Jedan kamen je pogodio Agrikolija i razbio mu zube.

Posle toga, vojvoda se potpuno izbezumio od besa i mržnje i naredio da vojnike svuku, povežu konopcima i bace u jezero koje se ledilo od ljutog mraza. Unaokolo su bili stražari, a da bi im muke bile veće, na obali je postavio toplo kupatilo, osvetljeno ogromnim bakljama i okruženo vatrama, gde se pušila topla voda. Samo jedan od četrdesetorice vojnika je izgubio veru i pošao prema toplom kupatilu, ali nije daleko stigao, jer je na pragu kupatila umro.
Noću je sa neba pala neobična svetlost, koja je zagrejala vodu u jezeru, oko vojnika, a sa svetlošću se na njihove glave spustiše i 39 venaca. Jedan od stražara sa obale, koji je gledao to čudo, skinuo je odeću, objavivši svima da je Hrišćanin i stupio u jezero. Tada se na njegovu glavu spustio četrdeseti venac. Sutradan, ceo grad je hrlio na obale jezera, jer niko nije mogao da poveruje da su vojnici preživeli noć u jezerskoj vodi, na kojoj je bila debela kora leda, sem oko tela mučenika. Tada su knez Lasija i vojvoda Agrikolija rešili da ih pogube i spale njihova tela, a nesagorele ostatke pobacaju u jezero. Opaki naum je izvršen. 

Tri dana posle pogubljenja, javili su se Mučenici episkopu Petru i pozvali ga da pokupi njihove kosti iz jezera. Episkop je, krišom od vlasti i stražara, u gluvo doba noći otišao sa sveštenicima na jezero. Tamo je svo jezero svetlelo, kao da su jata zvezde sa neba sišle na vodu. To je zvezdanim sjajem svetlela svaka kost mučenička. Pokupili su ih hrišćanski sahranili. Oni su postradali i večnom se slavom ovenčali, a imena njihovih mučitelja su ostala zabeležena po zlu za veke vekova.

Četrdeset mučenika Sevastijskih su postradali i mučeničkom slavom bili ovenčani 320. godine.

Na ovaj dan se proslavljaju Mladenci, jer su stradalnici bili mladići, pa je taj dan povezan sa nekim prastarim običajem darivanja mladih bračnih parova, onih koji su se venčali od prethodnih Mladenaca do tada. Ovaj dan je posvećen njima i zbog venaca kojima su mučenici ovenčani (venčani) ljubavlju Hristovom. Jer i na venčanjima (ovenčanjima) u crkvi, na glave mladih supružnika (mladenaca), se stavljaju venci, koji imaju trostruku simvoliku: venci carski-svaki je čovek car u svom malom carstvu, svojoj kući, venci mučenički, jer u braku treba podnositi žrtve i venci besmrtne slave u Carstvu Hristovom.

Ovim se ukazuje na to da supružnici treba da budu jedan drugom verni, kao što su sevastijski mladenci bili verni Hristu i da tu vernost i ljubav nikakvo iskušenje ne može i ne sme da savlada.
Mladenci uvek padaju uz Časni post, pa svako slavlje treba da je tome saobraženo. 


 

Mladenčići


Kao prezentaciju svog 300-og recepta postaviću jedan vrlo star,vezan za ovdašnje običaje. U davnija vremena ljudi nisu pravili velike svadbe,ali su obavezno proslavljali Mladence . Oni se slave 22.marta i na taj dan novopečeni bračni par prima goste i dobija poklone. Kolači koji simbolizuju ljubav i srećan život prave se obavezno…Ja ih svom mužu pravim svake godine,uprkos činjenici da odavno nismo "mladenci"... :)


Mladenčići/slika/518733/

Priprema

Težina:
Jednostavno
  1. 1
    U mlakom mleku rastvorite kvasac sa malo soli i šećerom, pa kad naraste, zamesite testo od svih navedenih sastojaka i ostaviti na toplom mestu prekriveno krpom, da naraste duplo.
  2. 2
    Modlom ili čašom vadite pogačice. Običaj nalaže da ih bude 40, a od preostalog testa možete na pr. napraviti pletenicu. Stavite u pleh obložen peki-papirom i ostavite još dvadesetak minuta da rastu još malo.
  3. 3
    Pecite na umerenoj temperaturi ( oko 180 C) , poredjajte ih u širok ali i dovoljno dubok sud i tople obilato premažite medom.

Posluživanje

I,neka vam život bude sladak! :)

Sastojci


   

http://www.coolinarika.com/recept/mladencici/